To i nije nikakvo čudo, jer, kako objasniti njihov sadržaj što se odnosi na broj godina koje se pripisuju vladavini prepotopskih sumerskih kraljeva. U njima doslovno stoji:
‘Kada je kraljevska čast sišla sa nebesa, Eridu je postao sedište kraljevstva. U Eridu je Aliulim vladao 28.000 godina kao kralj. Alalgar je vladao 36.000 godina – dva su kralja vladala 64.000 godina. Eridu je bio napušten i njegovo je kraljevstvo bilo preneto u Badtibiru.
U Badtibiru, Enmenluanna je vladao 43.200 godina. Emengalanna je vladao 28.000 godina; Dumuzi, pastir, je vladao 36.000 godina – tri su kralja vladala 108.000 godina. Badtibira je bila napuštena i njeno je kraljevstvo prešlo u Larak.
U Laraku je Ensipazianna vladao 28.800 godina – jedan je kralj vladao 28.800 godina. Larak je bio napušten i njegovo je kraljevstvo prešlo u Sippar.
U Sipparu je Enmeduranna vladao 21.000 godina kao kralj. Sippar je bio napušten i njegovo je kraljevstvo prešlo u suruppak. U surruppaku je Ubar-Tutu vladao 18.600 godina kao kralj… Svega skupa, u pet gradova, osam kraljeva je vladalo 241.200 godina. I onda je Potop bio na Zemlji…’

Tada nastupi opšti potop, zapisao je 1949. godine K. V, Keram u svom romanu o arheologiji ‘Bogovi, grobovi i učenjaci’. Dogodi se novo stvaranje ljudskog roda od plemena Ut-napistia. I kraljeve, što se sada spominju, kasniji babilonski učenjaci, koji oko 2100. godine pre naše ere pišu svoje hronike, broje kao apsolutno istorijske ličnosti. Budući da se u redovima tih vladara nalazi više njih, koji u legendi, nastaloj u isto vreme, žive kao bogovi i polubogovi, i budući da se o prvoj dinastiji nakon Potopa jos tvrdi da njena 23 kralja zajedno vladahu 24.510 godina, tri meseca i tri i po dana, nije čudno, što zapadni istrazivači nisu ispočetka verovali ‘Kraljevskim listama’.
Nije čudo naročito stoga, jer se do današnjih dana arheolozima nije posrećilo da imaju i jedno kraljevsko ime pre osme dinastije posle Potopa. Ali, kada je Leonard Vuli, engleski arheolog-amater, vlastitim očima video kako neprestano izlaze na videlo stari slojevi najstarije kulture, on je počeo sve više verovati zapisima sveštenika Berososa.
U brežuljiku El Obeid kod Ura, u Kaldeji, Vuli je otkrio hram boginje majke Nin-kursag, što sa stubovima, terasom, prednjom dvoranom, obilnim mozaicima, skulpturama lavova i jelena, beše najstarija građevina na svetu. U tom hramu Vuli nađe i jedno zlatno zrnce. Na njemu je jasno pisalo A-ani-pada!
Međutim, nekoliko dana kasnije, engleski istraživač pronađe i jednu ploču od krečnjaka na kojoj je klinastim pismom pisalo da je zgradu posvetio ‘A-ani-pada, kralj Ura, sin Mes-ani-pada, kralja Ura’.
Ovo otkriće svojevremeno je izazvalo pravu senzaciju. Jer, ime Mes-ani-pada se navodilo i u ‘Kraljevskim listama’ za koje se dugo verovalo da su proizvod maštovitog babilonskog sveštenika Berososa.
Sada, posle otkrića Leonarda Vulija, moralo se poverovati da su ‘Kraljevske liste’ istinite, a kraljevi koji se u njima pominju – istorijske ličnosti!
Jesu li to samo puka želja i prazne reči, što se tako često pojavljuju u rukopisima i mitologijama drevnih naroda? Ili su, možda, prastari alhemičari-gerontolozi doista mogli izuzetnim ličnostima svog naroda podariti večnu mladost i život dug nekoliko hiljada godina?
U čuvenom ‘Epu o Gilgamešu’, za koji mnogi današnji naučnici tvrde da opisuje istorijske događaje, nalazi se i ovaj stih u kome Ut-napisti savetuje Gilgameša kako da otkrije tajnu besmrtnosti:

‘Otkrit ću ti, Gilgamešu, jedinu tajnu stvar, a to što ću ti reći jeste tajna bogova. Postoji biljka, koja raste ispod vode i ona ima bodlje poput trna ili ruže. Ona će raniti tvoje ruke, ali ako ti uspe uzeti je, onda će tvoje ruke držati ono, što čoveku vraća večitu mladost!…’

U jednom drugom rukopisu ‘Rasprava o eliksiru prečišćenom u devet kazana’ pronađenom u jednoj kineskoj pećini, a čiji autor je verovatno Žuti car (oko 26. veka pre naše ere), kaže se da je ‘cinober’ – živin sulfid bio korišten u transmutaciji i u pripremanju ‘zlatnog napitka’, to jest – Eliksira mladosti!
Pored fascinantnih sumerslkih ‘Kraljevskih lista’ i Stari zavet beleži sećanja na neverovatno dugovečne ljude. U ‘Knjizi postanka’ kaže se da je Adam u 130. godini dobio sina Seta, a da je doživeo 930 godina. Njegov sin Set živeo je 912 godina, a u 105. godini dobio je sina Enosa, koji je živeo 905 godina. U devedesetoj godini Eonos je dobio sina Kenana, koji je umro u 910. godini života. Ali, i Kenan je za sobom ostavio sina. Dobio ga je u sedamdesetoj godini života i nazvao ga Mahalel. Ni Mahalel nije imao kratak ivotni vek. U 65. godini rodio mu se sin Jered, a on je živeo 895 godina. Jered je svog sina Henoka dobio u 162. godini, a umro je u 962. godini života…
I tako se lista dugovečnih biblijskih otaca nastavlja preko Henoka, koji je doživeo 365 godina, njegovog sina Metuzalema što je živeo 962 godine. sve do Noe koji je umro u starosti od 950 godina.
Naravno, teško je poverovati starim zapisima, ali je sigurno da su naši prastari preci, kao konačno i mi danas, dosta vremena, veštine i energije potrošili u traganju za odgovorom da li čovek doista može postati besmrtan.