Prema legendi, jednom monahu anđeo je objasnio zbog čega se na svetu dešavaju tragedije, zlo i nesreće, i dao odgovor na čuveno pitanje ‘Zašto Bog to sve dopušta’.
Jedan monah nije više znao šta da radi, jer nije bio u stanju da razume sve Božije odluke. Umiranje dece, krađu, bolesti, tuđe postupke… U njegovoj nemoći javi mu se anđeo i on mu ispriča svoju muku i zamoli ga da mu objasni zašto se nekim ljudima dešavaju ružne stvari, iako nisu zaslužili. Da bi mu bolje objasnio da ne treba uvek ni da se trudi da razume zašto Bog daje različite sudbine različitim ljudima, on ga pošalje na put. I tako monah krenu.
Na putu on sretne drugog monaha. Zaputili su se na isto mesto, ali da ne bi praznorečili, oni se obavežu na zavet ćutanja, sve dok ne stignu na odredište. Nakon nekog vremena, oni zastanu kod jedne bogate kuće da potraže konak. Uđoše, a primiše ih roditelji malog deteta. Međutim, na zaprepašćenje monaha, ovaj drugi monah zakla malo dete, i oni odoše.
Bio je zaprepašćen neverovatnim postupkom drugog monaha, ali zbog zaveta ćutanja na koji su se obavezali, ne reče ništa. Sledeće noći, na konak ih primi siromašna porodica, ali ih ugostiše kao rod najrođeniji – sve što su imali izneli su i ponudili monasima. U kući su imali samo jednu vrednu stvar – skupoceni sud. Drugi monah ukrade sud pod okriljem noći i baci ga u reku. Ponovo je monah bio razočaran, ali zbog zaveta ćutanja, opet ništa ne reče.
Nastaviše oni svojim putem, kad naiđoše na ruševine stare crkve. Drugi monah pronađe neko kamenje i poče da gađa svetinju. Ovome opet nije bilo jasno kako se to jedan monah ponaša, ali poštujući zavet, zadrža misli za sebe. Konačno, dva monaha stigoše na odredište. Zavet ćutanja prestade da važi i monah osu drvlje i kamenje na drugog monaha:
– Kakav si ti to monah?! Zašto si uradio sva ova zlodela? Ubio si malo dete! Ukrao sirotinji jedino vredno što su imali! Gađao si svetinju!
U tom trenutku, umesto čudnog monaha, ukaza se anđeo sa kojim je monah razgovarao i poče da objašnjava:
– To malo dete poraslo bi i ubilo svoje roditelje, a njihove nedužne duše bi za to na Božijem sudu ispaštale. Ta porodica imala je jednu vrednu stvar, ali je bila ukradena. Uništivši je, skinuo sam deo greha sa njih. I ne, nisam ja gađao svetinju – gađao sam đavole koji su nad njom kolo igrali, radujući se što je srušena. Možda ti je sada jasnije zašto ne razumeš svaku Božiju odluku i zašto ne treba da je preispituješ – ljudima nije dato da sve znaju i vide očima Božijim, objasni anđeo.