Unatoč zadivljujućim otkrićima, očigledna je činjenica da je rana istorija Egipta i dalje velikim delom neistražena, i stoga predstavlja nepoznat teren. Zbog toga nije mo­guće sa sigurnošću reci na koji su način kilometri podzemnih prolaza i odaja ispod platoa Gize bili osvetljeni, ali jedno je sigurno: osim ako drevni Egipćani nisu bili u stanju videti u mraku, golema podzemna područja morala su nekako biti osvetljena. Isto pitanje vredi i za unutrašnjost Veli­ke piramide, a egiptolozi su se složili da se baklje nisu koristile, jer stropovi nisu bili začađeni čađom od dima.
Iz onoga što je trenutno poznato o podzemnim prolazima ispod platoa s piramidama, moguće je utvrditi da postoji barem 4.8 kilometara prolaza 10 do 12 spratova ispod nivoa tla. Zanimljivo je da se i u Knjizi mrtvih i u Tekstovima piramida spominju ‘Svetlotvorci’, a taj se izvanredan opis mogao odnositi na grupu ljudi odgovomu za osvetljavanje podzemnih područja njihovih kompleksa.
Iamblichus je prepisao fascinantan izveštaj koji je bio pronađen na vrlo starom egipatskom papirusu čuvanom u jednoj džamiji u Kairu. Radi se o delu priče nepoznatog autora iz 100. godine pre naše ere, o grupi ljudi koji su uspeli ući u podzemne prolaze oko Gize s namerom da ih istraže. Evo kako su opisali svoje iskustvo: ‘Došli smo do jedne odaje. Kad smo ušli, automatski se osvetlila svetlošću iz cevi duge poput ljudskog dlana, oko 15.24 cm, i uske, koja je uspravno stajala u jednom uglu. Kad smo se približili cevi, zasjala je jače… robovi su se uplašili i pobegli natrag putem kojim smo došli! Kad sam je dodirnuo, ugasila se. Pokušali smo sve kako bismo naterali cev da se ponovo upali, ali više nije stvarala svetlost. U nekim su odajama svetleće cevi radile, a u drugima nisu. Razbili smo jednu cev, i iz nje su iscurile kuglice srebrne tečnosti koje su se brzo kretale po podu, sve dok nisu nestale u pukotinama izmedu ploča. Kako je vreme prolazilo, svetleće cevi su postupno prestajale raditi i sveštenici su ih vadili i spremali u podzemno skrovište koje su posebno za tu svrhu izradili severoistočno od platoa. Oni su verovali da je svetleće cevi stvorio njihov obožavani Imhotep, koji će se jednog dana vratiti i popraviti ih’.
Rani Egipćani su u grobove svojih umrlih često stavljali upaljene svetiljke kao žrtvu svojim bogovima ili da bi preminuli mogao pronaći put na ‘drugu stranu’. U grobovima u blizini Memfisa (i u bramanskim hramovima u Indiji), pronađena su svetla koja su radiia u zapečaćenim odaja­ma i posudama, ali bi se zbog naglog izlaganja vazduhu ugasili ili bi njihovo gorivo isparilo. Kasnije su Grci i Rimljani prihvatili taj običaj, i tradicija je poslala široko prihvaćena – s mrtvima su se sahranjivale ne samo upaljene svetiljke, nego i minijaturne reprodukcije pravljene od pečene gline. Neke svetiljke su zbog zašlite stavljane u okrugle posude, i zabeleženi su slučajevi da je u njima pronadeno izvomo ulje ko­je je ostalo savršeno očuvano nakon više od 2.000 godina. Postoji mnoštvo dokaza koji potiču od očevidaca da su svetiljke gorele kad su gr-bovi bili zatvarani, a kasniji su promatrači tvrdili da su i dalje gorele kad su grobnice bile otvarane stotinama godina kasnije. Mogućnost pripremanja goriva koje se može obnoviti jednakom brzinom kojom se troši bila je uzrok brojnih polemika među srednjevekovnim autorima, i postoje brojni dokumenti u kojima su iznosili svoje argumente. Nakon pažljivog razmatranja dostupnih dokaza, čini se potpuno mogućim da su drevni egipatski sveštenici-hemičari izrađivali svetiljke koje su mogle goreti ako ne beskonačno, onda barem tokom vrlo dugog vremena.
Brojni autoritcti pisali su o večno gorućim svetiljkama, i W. Wynn Westcott procenjuje da je broj pisaca koji su poklonili pažnju ovoj temi veći od 150, a H. P. Blavatska procenjuje da ih ima 173. Dok se zaključci do kojih su došli razni autori prilično razlikuju, većina ih je priznala postojanje ovog fenomena. Samo je mali broj njih tvrdio da bi svetiljke nastavile goreti večno, ali mnogi su bili spremni priznati da bi mogle goreti vekovima bez nadopunjavanja goriva. Prevladavalo je mišljenje da su fitilji tih večnih lampi bili napravljeni od usukanog ili ispletenog azbesta, kojeg su rani alhemičari zvali ‘salamanderova vuna’. Čini se da je gorivo bilo jedan od rezultata alhemijskih istraživanja, i moguće je da se proizvodilo u hramu na brdu Sinaj. Sačuvano je nekoliko formula za pravljenje goriva za svetiljke, i u dubokoumnom delu H. P. Blavatske autorica je navela dve složene formule prethodnih autora za gorivo koje ‘kad se pripravi i upali, goreće večnim plamenom, i tu svetiljku možete staviti na koje god mesto želite’.
Neki veruju da su legendame večne svetiljke iz hramova vešto napravljeni mehanički trikovi, i ponuđena su neka prilično zabavna objašnjenja.U Egiptu postoje obilne podzemne naslage asfalta i nafte, i neki su autori tvrdili da su sveštenici kroz skrivenu cev sproveli azbestni fitilj do nalazišta nafte, a njega su pak spojili s jednom ili više svetiljki. Drugi su smatrali da je verovanje da su svetiljke u grobnicama gor­ele večno bilo posledica činjenice da su u nekim slučajevima pare nalik dimu nadirale iz netom otvorenih grobnica. Družine koje su kasnije ulazile i pronalazile svetilj­ke razbacane po podu pretpostavljale su da su one bile izvor tih para. Postojale su neke dokazima dobro potkriepljene priče o otkrivanju večno gorućih svetiljki ne samo u Egiptu, nego i u drugim delovima sveta. De Montfaucon de Villars dao je ovaj fascinantan opis otvaranja grobnice rozenkrojeera Kristiana Rosenkreuza. Kad su braća ušla u grobnicu njihovog slavnog osnivača 120 godina nakon njegove smrti, otkrila su večnu svetiljku koja je blistavo svetlila obešena o strop. ‘Tamo se nalazio kip u oklopu koji je uništio izvor svetla kad je odaja otvorena.’ Ovo je neobično naliko izveštaju arapskog istoričara koji je tvrdio da su automati čuvali galerije ispod Velike piramide.
U jednom izveštaju iz XVII veka spominje se još jedna priča o robotu. U središnjoj Engleskoj pro­nađena je neobična grobnica u kojoj se nalazio automat koji se pokretao kad bi uljez stao na određene kamenove na podu grobnice. U to je vreme polemika oko rozenkrojeera bila na svom vrhuncu, pa je zaključeno da je grobnica pripadala rozenkrojeerskom posvećeniku. Jedan seljak otkrio je grobnicu, ušao u nju, i otkrio da je unutrašnjost blistavo osvetljena svetiljkom koja je visila sa stropa. Kad je prišao svetiljci, pod njegovom težinom ulegnulo se kamenje na podu i, iznenada, sedeća figura u teškom oklopu počela se pomicati. Mehanički je ustala na noge i udarila po svetiljci gvozdenom palicom, razbivši je i time delotvomo sprečivši otkrivanje tajne supstancije koja je održavala plamen. Nije poznato koliko dugo je svetiljka gorela, ali u izveštaju se tvrdi da se radilo o priličnom broju godina.
Sve u svemu, pustinja i piramide još uvek čuvaju tajnu za obične smrtnike.