Kao mlad, Englez Metju maning upleten je u jednu od najneobičnijih misterija savremenog doba. Metju je imao samo 16 godina, kada se 1971. godine našao licem u lice sa duhom starim više od tri veka. Taj susret odigrao je značajnu ulogu u njegovom životu – životu ispunjenom natprirodnim, paranormalnim i bizarnim.
Metju je, od tog susreta ili možda baš zbog njega, razvio neverovatne natprirodne sposobnosti – da snagom svoje volje savija viljuške, zaustavlja rad časovnika i sprečava protok elektriciteta.
Šta će se sve kasnije dogoditi nije se moglo predvideti u momentu kada je Metju prvi put ugledao maglovitu spodobu na stepenicama svoje kuće iz XVII veka u selu Linton, u Kembridžširu u Engleskoj. Prva pomisao mu je bila da je to provalnik, a onda je sa čudjenjem shvatio da vidi duha. Obratio se duhu a ovaj mu je odgovorio. Sve je to trajalo dovoljno dugo da je Metju čak uspeo da napravi na papiru njegovu skicu. Bio jeto početak izuzetnog i dugotrajnog druženja.
Metju je saznao da se duh zove Robert Veb i da je 1678. godine rođen u istoj kući. Prednji deo kuće, gde se najčešće pojavljivao, Veb je dogradio 1730. a tri godine kasnije je umro. Vebova odeća i perika bili su sasvim u skladu sa shvatanjima ondašnje mode. Kretao se naporno, uz pomoć dva štapa, stalno se žaleći na prokletu reumu u kostima. Njihov prvi susret Metju je ovako opisao: ‘Izgledao je tako da sam bio ubeđen da je u pitanju živ čovek. Nosio je dugačak zeleni kaput sa čipkastim manžetnama i mašnom krem boje. Videvši da sam se trgao, rekao je: ‘Ponizno vas molim za oproštaj što sam vas uplašio, ali ja moram šetati ovuda zbog svojih bolesnih nogu’. Ne časeći ni časa, dohvatio sam prvo što mi je bilo pri ruci, neki stari koverat i olovku i dao se na posao da napravim njegovu skicu. Pozirao mi je mirno jedno vreme, a onda se okrenuo, pošao uz stepenice i iščezao.’
Posle izvesnog vremena metju je otkrio da poseduje veštinu automatskog pisanja – kada neko dopusti,svesno ili nesvesno, da njegova ruka i pero budu vođeni snagom nečije tuđe volje. Na ovaj način je izmenio brojne poruke sa Vebom, a mogao je proveri tačnost mnogih istorijskih podataka na osnovu onoga što mu je duh ispričao.Onda je Veb počeo da ostavlja poruke po zidovima Metjuove spavaće sobe, iako ga, niko nije video da to radi. Tokom šest dana u julu 1971. na zidu je osvanulo preko 500 imena i datuma ispisanih olovkom: Vebovo ime, imena njegovih najbližih, kao i imena lica iz okoline koje je poznavao. Sva imena behu ispisana različitim rukopisom, a većina ih je bila iz perioda kad je i Veb živeo s njima, no bilo je i onih iz 1959. pa čak i iz 1355. godine,
Metju Maning nije bilo jedini član porodice koji je došao u dodir sa natprirodnim. Njegov otac Derek Maning opisao je svoje neverovatne utiske koje je doživeo ležeći u krevetu. Često bi ga probudio osećaj da se neko uvukao pod pokrivač i nalegao na njegovo telo. Čuo je i zvuk koji nastaje kada se nečija čekinjava brada tare o posteljinu. Drugi put bi, opet, dobio osećaj kao da stoji u kavezu i odatle gleda u purpurno nebo i kamenje razbacano posvuda oko ulaza. A onda bi mu se učinilo kao da je u nečijoj usnoj duplji i da viri kroz njegove zube. U isto vreme bi osetio bockanje i žmarce u donjem delu desne noge, osećaj se brzo prenosio i na drugo nogu, sa svim simptomima koji karakterišu kostobolju. Po svemu sudeći, ista boljka je mučila i Roberta Veba, i najverovatnije prouzrokovala njegovu smrt.
Duh je umeo da zbija razne nestašluke sa metjuom i njegovom porodicom. Na stepenicama bi često nalazili neobične stare predmete. S druge strane, pojedini predmeti koji su pripadali porodici iščezli su: stara slika sa zida, jedna marama, novčić od 50 penija uzet iz kasice koja je posle nađena kako leži na stepeništu. Prekrivač na krevetu u spavaćoj sobi Metjuovih roditelja ponekad bi se ‘sam’ uredno složio pri dnu kreveta, a jastuk bi, opet, bio izgužvan kao da je nečija glava počivala na njemu. Pidžama koju su nezakopčanu ostavili pod jastukom zaticali su sa zakopčanom dugmadima. U čudne pojave spadao je i jak miris duvana za lulu, iako niko od ukućana nije pušio, zvuk koraka po praznim sobama, miris starih, pljesnivih knjiga, smrad koji širi pokvarena riba i slično. Odjeknuo bi zvuk zvona na vratima, iako takva naprava uopšte nije postojala u kući. Jednog jutra zatekli su upaljenu sveću u dnu plakara.
Kada je Metju pitao starog Veba da li nešto zna o tim pojavama, ovaj se prvo nećkao a onda ipak priznao da je to sve njegovo delo. Jer, to je nekada bila njegova kuća i valjda ima pravo da u njoj radi šta hoće. Posebno sablasan osećaj imao je Metju kada je u spavaćoj sobi svojih roditelja jednom prilikom zatekao Veba. Pokušao je da se sa njim rukuje, ali je njegova ispružena ruka samo prošla kroz Vebovu šaku i zahvatila vazduh. Uprkos svemu, metju je uspeo da duhu uruči poklon – drvene klompe za lutku njegove sestre. Pružio mu je prijateljskim gestom klompe i u momentu kada su njihove ruke istovremeno držale klompe Metjua je prožeo neverovatan osećaj beskonačnosti, koji se naglo prekinuo kada je duh uzeo klompe istavio ih u džep svog kaputa. Ono što je potom usledilo zbunilo je i Metjua, za koga se ne bi moglo reći da nije navikao na svakojaka čudesa. Pred njegovim očima Vebov duh je lagano čileo, sve dok se potpuno nije izjednačio sa okolnim vazduhom. Ali, zajedno sa njim nestale su i drvene klompe koje mu je Metju darovao.
Ko je uopšte bio taj avetinjski Robert Veb i zašto se njegov duh tako upornodrži te kuće? Odgovor na ovo dao je Metju: ‘Veb je bio trgovac žitom i veoma se ponosio kućom koju je proširio i obogatio, ali na žalost nije dovoljno dugo živeo posle toga da bi zasluženo uživao. Zato je i poželeo da kuću ponese sa sobom na onaj svet. Mislim da se zato pojavljuje u tako čudnim vremenskim razmacima, zarobljen svojom voljom u paučini beskonačnosti. S vremena na vreme, neko od ukućana mu pruži dovoljno psihičke energije, što mu onda dopušta da ostvari kontakt sa ljudima.
Zvuči neverovatno, ali kad je Metju prilikom jednog njihovog susreta hteo da Vebu postavi neka pitanja vezana za duhove , Robert Veb mu je odgovorio da ne samo da on ne veruje u duhove, nego da u njegovoj kući nikada i nije bilo duhova!