Jedna je učiteljica jednog dana zamolila svoje učenike da na jednom papiru napišu imena svih drugih učenika u razredu i da ostave malo mesta kraj svakog imena.Tada je rekla učenicima da razmisle što je najlepše što mogu reći o svojim razrednim drugovima, te da to napišu kraj svakog imena. Celi sat je potrajalo dok su svi bili gotovi, a pre izlaska iz razreda, papire su predali učiteljici. Preko vikenda, učiteljica je napisala svako ime učenika na jedan list
papira i navela sve lepe primedbe koje su učenici napisali o svakom pojedinačno. U ponedeljak je svakom učeniku dala papir s njegovim imenom. Ubrzo su se svi smešili.
– Zaista? – čuli su se šapati…
– Nisam imao pojma da nekom nešto značim! Nisam znala, da se tako sviđam drugima – bili su komentari.
Liste se kasnije nisu vise spominjale. Učiteljica nije znala jesu li učenici diskutovali o tome medusobno ili sa svojim roditeljima, ali to i nije bilo važno. Vežba je ispunila svoj cilj. Učenici su bili sretni sobom i drugima. Godinama kasnije je jedan od učenika poginuo u ratu i učiteljica je otišla na njegov pogreb. Crkva je bila prepuna njegovih prijatelja. Jedni za drugim, oni koju su poznavali mladića, prilazili su kovčegu da bi mu odali poslednju počast. Učiteljica je prišla poslednja. Dok je tamo stajala, jedan od vojnika koji je nosio kovčeg pitao ju je:
– Jeste li vi Markova učiteljica iz matematike?
Kimnula je potvrdno glavom. Tada je rekao:
– Marko je vrlo često pričao o vama.
Nakon pogreba, skupila se većina Markovih prijatelja iz razreda. Markovi roditelji su takođe tamo bili i nestrpljivo su čekali da razgovaraju s učiteljicom.
– Hteli bismo vam nešto pokazati – rekao je otac i izvukao novčanik.
– Ovo su pronašli kad je Marko poginuo. Verujemo da ćete to prepoznati.
Iz novčanika je izvukao vrlo istrošeni komad papira, koji je očito bio slepljen, mnogo puta savinut i rastvaran.
Učiteljica je bez gledanja znala da je to papir s lepim rečima Markovih razrednih drugova.
– Hteli bismo vam se zaista zahvaliti što ste to napravili, kao što možete videti, Mark je ovo vrlo cenio – rekla je majka.
Svi bivši učenici su se skupili oko učiteljice. Čarli se nasmešio i rekao:
– Ja svoju listu takođe još imam. U najgornjoj je fioci mog radnog stola.
Čakova žena je rekla:
– Ćak me zamolio da listu zalepim u naš venčani album.
– I ja svoj još uvek imam – rekla je Marilin – u mom dnevniku je.
Viki je izvukla svoj rokovnik i pokazala svima svoju istrošenu listu.
– Uvek ju nosim sa sobom, verujem da smo svi sačuvali liste.
Učiteljica je bila toliko dirnuta, da je morala sesti i zaplakala. Zaplakala je za Markom i zbog svih njegovih prijatelja koji ga više neće videti.
U zajednićkom životu s ljudima često zaboravljamo da će svaki život jednog dana završiti i da nikada ne znamo kada će taj dan biti. Zbog toga bismo osobama koje volimo i o njima brinemo trebali reći da su nam nešto posebno i važno.
Reci im to pre no što bude kasno.