Prošlo je deset dana, a zatim je u jutro 30. juna, 1908. telo iz otvorenog svemira ogromnom brzinom ušlo u Zemljinu atmosferu. Išlo je putanjom od jugoistoka prema severozapadu. Određivanje tačne putanje meteora igra važnu ulogu u istraživanju čitavog događaja, pre svega zbog, kako ćemo videti, nekoliko objekata koji su se u to vreme kretali po nebu iznad sibirske tajge, prilazeći mestu eksplozije s različitih strana. U pričama svedoka, koji su istovremeno iznad Sibira opazili međusobno daleko udaljene objekte koji su se >kretali različitim smerovima ali svi prema jednom jedinstvenom mestu, postoje razilaženja – to je zbunjivalo istrazivače i potaknulo nastanak hipoteze da se verovatno radi o svemirskom brodu koji je izvodio manevre iznad sibirske tajge.
Trideset i osam minuta pre eksplozije Tunguskog meteora kompleks u Dolini smrti ušao je u najjaču fazu svog rada. Započeo je sa stvaranjem kugli – koje ćemo iz praktičrih razloga zvati ‘terminatorima’. U rudniku Stepanovsky (blizu grada Yuzhno-Eniseisk) 30 minuta pre pada meteora započeo je polres. Jedan svedok događaja nalazio se pokraj malog jezera kad se zemlja ispod njegovih nogu počela tresti. Počelo se dođadati nešto poput potresa. Iznenada mu se javio duboki neobjašnjivi neljudski osećaj straha. Kao da ga je neka sila odvlačila od jezera, U tom trenutku voda u jezeru poče­la je propadati u zemlju kao da se uleva u neku pukotinu, a kad je otekla, pojavilo se dno koje se razdvajalo kao da se radi o dva lista papira. Svedoka je obuzeo nagonski životinjski osećaj smrtnog straha, te je pobegao koliko god su ga noge nosile. Nakon što je pretrčao znatnu udaljenost spotaknuo se o grm i pao, a kad se podignuo i osvrnuo unatrag na mestu gde je bilo jezero ugledao je uzdignuti stup blještavog svetla na vrhu kojeg se pojavila kugla. Sve ovo bilo je popraćeno uzasnom grmljavinom i zujanjem.
Odeća mu je počela goreti, a radijacija mu je spalila lice i uši… Ova epizoda se jako dobro slaže sa sadržajem epa Olonkhoa i pričama starih ljudi o mestu imenom Tong Duurai preko kojeg teče potok Ottoamokh, u prevodu – rupa u zemlji, u kojem se nalaze pukotine ogromne dubine poznate kao ‘ponori koji se smeju’. Iz njih, kaže legenda, izdižu se plameni vazdušni virovi. Nakon dugog razdoblja ćutanja, otprilike jedno sloleće pre svake volike eksplozije ili serije eksplozija odigrao bi se neki događaj manjih razmera. Legende kažu da bi se iz ‘gvozdenog otvora pojavio tanki stup vatre. Na njegovu vrhu pojavila bi se ogromna vatrena kugla. Njeno poletanje bilo bi popraćeno ‘mnogobrojnim smrtonosnim krvavo užarenim vazdušnim virovima’ koji bi oko sebe ostavljali pustoš. Zatim bi se, popraćeno s četiri uzastopna udara groma, vinula u još veću vi­sinu i odletela, ostavljajući za sobom dugački ‘trag dima i vatre’ nakon čega bi se u daljini začula kanonada njenih eksplozija. Zanimljivo je da jakutske legende sadrže jako puno osvrta na eksplozije, vatrene vazdušne virove i lansiranje plamenih kugli koje bi izbacili ‘otvori, rigajuci dim i vatru’ uz ‘hipanje čeličnog poklopca’ u dubinama kojeg leži cela podzemna zemlja. Nju nastanjuju besni zlotvori ‘koji siju zarazu i bacaju užarenu kuglu’ – gorostasnog Uot Usumu Tong Duuraia (što bi se moglo prevesti kao ‘zločinački stranac koji je probio zemlju i skriva se u njenim dubinama uništavajući sve oko sebe užarenim vazdušnim virovima’).