Otisak Hristovog vaskrsenja. Posle svih mogućih osporavanja, autentičnost Hristove plaštanice, koja se čuva u Torinu praktično je nesporna! Kakva je energija stvorila otisak tela Isusa Hrista na platnu? Kada je početkom aprila 1997. godine katedrala San Đovani Batisa u Torinu nestala u plamenu, bio je to još jedan neuspeli atak na možda najveću i najtajanstveniju hrišćansku relikviju – Plaštanicu, odnosno komad platna u koji je, po Svetom pismu, Isusa Hrista nakon raspeća, a pre pogrebenja, zamotao Josif iz Arimateje.

Neobično je da je na platnu ostao, u negativu, odslikan liko osobe koju je pokrivao, i to je detalj koji već vekovima, a naročito u poslednjim decenijama, crkvenu dogmu stavlja pred najveća iskušenja.
Upravo kada se očekivalo da će naučnici konačno potvrditi ili opovrgnuti da pokrov potiče iz vremena kada je Isus hodao po zemlji, vatrena stihija zamalo da svim nagađanjima učini kraj.
Otkako je Plaštanica, čudom, ponovo izbegla uništenje, o uzrocima požara ne zna se mnogo više nego neposredno nakon njega. Vatra se rasplamsala u Gvarinijevoj kapeli (projektant renesansne katedrale iz 1578. godine), u noći između Velikog petka i Velike subote, nakon što je te večeri u Kraljevskoj palati, povezanoj sa kapelom, bio održan prijem u čast Kofija Anana, tadašnjeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Smatra se da su se jedna ili dve osobe, najverovatnije muškarac i žena, uvukle u palatu sa zvanicama, i da su odatle neprimećeni ušli u kapelu, od koje su ih delila samo jedna vrata. Tamo su ostavili zapaljivi materijal, možda fosfornu bombu, u svakom slučaju nešto vrlo malih dimenzija što se moglo krišom i neprimetno proneti kroz palatu. Šta se dalje dešavalo uglavnom je poznato – u šesdeset metara visokoj kapeli, kao u dimnjaku, vatra se brzo razgorela, i samo zahvaljujući požrtvovanosti vatrogasaca i hrabrosti jednog od njih, Marija Trematorea, Plaštanica je na vreme izneta.
Pokušaja da se uništi takozvano Torinsko platno (po gradu u kojem se čuva) bilo je do sada i više nego što to šira javnost zna. Poslednji je samo jedan u seriji ritualnih nasrtaja, i to uvek u noći između Velikog petka i Velike subote, a scenario je isti: plamen se širi iz oltara. Baš zbog napada koji su se dogodili 1972. i 1973. godine, prolaz između Gvarinijeve kapele i Kraljevske palate (koji su svojevremeno napravili pripadnici kraljevske kuće Savoja, jer su platno smatrali svojim vlasništvom) bio je zatvoren, a sada, neočekivano, ponovo otvoren.
Ne treba, međutim, zaboraviti da je upravo Torino grad sa možda najviše satanističkih sekti na svetu, prava pravcata prestonica ‘crne magije’, u kojoj pripadnici kulta nečastivog otvoreno iskazuju mržnju prema svemu što je hrišćansko. Pretnje pokrovu kruže nažalost i putem Interneta, uvek sa istom porukom: ‘Uništite torinski pokrov!’
Šta predstavlja katedrala sa takvom relikvijom u toj sredini, i zašto je ona na meti gnevnih ‘đavolovih slugu’, ne treba posebno naglašavati, pa nije za čuđenje ni to što se Plaštanica vrlo retko pokazuje u javnosti – svega dva puta u prošlom veku, a poslednji put 1978. godine, kada je slavljena 400. godišnjica izgradnje katedrale San Batista Đovani (Sveti Jovan Krstitelj.)
Hristov pokrov, međutim, imao je dugo i vrlo neobično putešestvije od Istoka ka Zapadu, koje ga je u VIII veku vodilo preko srpskih zemalja i manastira, i dovelo u tajanstvenu vezu sa poznatom freskom Beli Anđeo iz manastira Mileševe, na osnovu čije delimične reprodukcije mnogi danas i ne pretpostavljaju da ispruženim prstom pokazuje na – upravo presavijenu Hristovu Plaštanicu.