U prvoj nedelji januara 1938. godine naučna ekspedicija pod vođstvom kineskog arheologa Chi Pu Teija zašla je duboko u planinske predele Bajan-Kara-Ule, negde u blizini mesta na kojem reke Yangtze i Mekong započinju svoj dugačak i vijugav put prema jugu. Onde su otkrili sistem pećina s hiljadugodišnjim netaknutim grobovima poređanim u paralelne redove. Ti grobovi nisu imali nadgrobne kamene i epitafe, ali su se na zidovima pećina nalazili crteži s figurama izduženih glava te prikazi planeta. Arheolozi su iskopali grobove i u njima pronašli kosture abnormalno velikih lobanja i sićušnih tela, dugih manje od 1,22 metra. Na podu pećine, poluukopanog u prašinu, pronašli su prvi od 716 neobičnih kamenih diskova, od kojih je svaki imao rupu u središtu nalik gramofonskoj LP ploči.
Svaki je disk na sebi imao usekotine koje su spiralno išle prema vanjskom rubu i za koje se ispostavilo da sadrže gusto pisane znakove koji su oblikovali poruku. Kasnije, 1962. godine, četvorica naučnika predvođena japanskim profesorom Tsum Urn Nuijem s Akademije za praistoriju u Pekingu objavila su da su konačno uspeli dešifrovati diskove. Otkrili su da diskovi govore o padu vanzemaljske letelice pre otprilike 12.000 godina. Čini se da je posada preživela, ali je letelica bila suviše oštećena da ponovno poleti. Nakon što se susreo s nebrojenim problemima pri javnom obznanjivanju ovih spektakularnih rezultata, profesor Tsum Um Nui dao je ostavku na svoje mesto i vratio se u Japan. Međutim, naučna zajednica u Sovjetskom Savezu nije odbacila njegov izveštaj i rezitltati dodatnih ispitivanja uz upotrebu oscilografa potvrdili su dramatična otkrića profesora Nuija.
U odlomku na početku Mahabharate govori se da je taj ep napisan ‘u predivnoj dolini u podnožju planine Meru’. Za tu se dolinu govori da je Sambhala. Bilo bi normalno zaključiti da je najduži ep na svetu izvorno napisan u skriptorijima Besmrtnika i onda postao temeljem najvećih istočnjačkih razmišljanja. Predanje kaže da su Siddharta Gautama – Buda i Lao Tzu (oko 600. pr. Kr.), osnivač taoizma, obojica posetili Dolinu besmrtnika. Bon sveštenici iz Tibeta priznaju da je njihova vera preuzeta od ove filozofske struje. Bon religija, najstarija duhovna tradicija Tibeta, razvila se iz rukopisa koji su sveštenici nazivali ‘Prvo pismo… pravi nauk… tradicija večne mudrosti… koji su dosli od Besmr­tnika iz Sambhale’. Još je jedna drevna tibetanska knjiga potekla iz Himalaja. Pod nazivom Bardo Thodol na tibetanskom, na zapadu je poznata kao Tibetanska knjiga mrtvih i tradicionalno se čita na glas umirućima kako bi im se pomoglo ostvariti oslobođenje duše nakon smrti. Predaja kaže da je ovaj neverovatni zapis potekao od rase pod nazivom Nage, a lamaistički zapisi ukazuju na to da je osmero članova ove rase učestvovalo u susretima s kraljem Sambhale. Po tibetanskim shvaćanjima, oni su poznati po svojoj vrhunskoj mudrosti, a postojanje Naga zauzima važno me­sto u severnoindijskoj drevnoj predaji. Govori se da Nage imaju ljudsko lice iznimne lepote, zmijolika tela i da mogu leteti kad izađu iz Patale, tj. podzemnog sveta. Princ Arjuna, učenik gospodara Krišne, navodno je posetio Nage i razgovarao s njima. Po predaji, oni žive u Palači zmija u čudesnim podzemnim stanovima koje osvjetljuju kristali i drago kamenje. Roerich je jednu svoju sliku nazvao Jezero Naga (1932.), a druga pak prikazuje jednog Nagu kako sedi na ostrvu u severnotibetanskom jezeru istočno od Altajskog gorja. Po tome su Nage smešteni unutar Sambalskog trougla. Neki stari autori tvrde da su Nage (muški) i Nagini (žene) izvorno ‘stupali u brak s ljudima, posebno s velikim kraljevima, kraljicama, mudracima ili ljudima velike duhovnosti’. Govori se i da su odabrani ljudi imali privilegiju ući u ogromne pećine Naga, međusobno povezane tunelima kao u mravinjaku, koje se protežu na stotine kilometara unutar planinskih lanaca u severnoj Indiji i duboko u severni Tibet.
Roerichovih slika je na stotine, a neke od njih prikazuju i lokacije u Rusiji, Mongoiiji, Egiptu i drugim krajevima, Ima nečeg misterioznog u načinu na koji obrađuje perspektivu i atmosferu koji kao da ukazuje na neke druge dimenzije i vanzemaljske poretke ili barem na prolaze i vrata koja do njih vode. Fantastično kamenje s urezanim natpisima u osamljenim visovima; Lao Tzu na leđima vodenog bizona koji ide na zapad u drvored lukovitog drveća; ogromna, oko dva metra debela knji­ga koja leži otvorena, a jedna osoba na drvenom bloku stoji i s visine gleda u njezine stranice; ljudska lobanja ogromnih dimenzija; njegov istančan opis piramida u pozadini nekoliko njegovih slika – sve to ukazuje na to da je Roerich otkrivao opskurne informacije u slike zavijenim šiframa. Možda je poštivao ‘SambhaIsku zakletvu’ – dogovor kojim se posetiocima zabranjuje da otvoreno pokazuju što su videli ili otkrili za boravka u Dolini besmrtnika.