Terorizam se koristi kako bi ponašanje masa usmerio u pravcu koji je od koristi eliti koja želi zadržati odnosno uvećati svoju moć. U ‘Moćnoj eliti’, sociolog C. Wright Mills predstavlja te moćne pojedince: ‘Moćna elita se sastoji od ljudi kojima položaj omogućuje prevazilaženje uobičajene normalne sredine običnog muikarca ili žene; oni su u poziciji da donose odluke s dalekosežrim posledicama. Donose li oni zaista takve odluke ili ne, manje je značajno od same činjenice da zauzimaju takve komandne položaje; njihov propust da nešto učine, njihov propust ili pogreška u donošenju odluka, sama je po sebi često praćena težim posledicama od posledica donesenih odluka. Jer oni stoje na čelu najvećih hijerarhija i organizacija modernoga društva. Oni vladaju velikim korporacijama. Oni pokreću mašineriju države i nameću joj svoje povlastice. Oni rukovode vojnim ustrojstvom. Oni zauzimaju one strateške zapovedne položaje u socijalnoj strukturi koji su središta izvršne moći, bogatstva i slave koje uživaju’.
Prida o tim oligarsima možda priziva sliku srednjevekovnih feudalnih gospodara. Međutim, istraživanje federalnih zaliha pokazuje da je elitizam živ i zdrav i itekako postoji u ‘zemlji slobodnih’, u Sjedinjenim Američkim Državama. U svojoj knjizi Tajne hrama (Secret of the Temple), bivši urednik Washington Posta William Greider citira iz istaživanja: ‘… 54% ukupnog bogatstva u rukama je 2% najbogatijih porodica, a 86% bogatstva je u rukama 10% najbogatijih porodica; 55% porodica u uzorku ne poseduje finansijsko bogatstvo, ili je zaduženo…’
Ta koncentacija bogatstva u rukama nekolicine, naravno, upućuje na vladajuću klasu. Bilo bi vrlo naivno verovati da ta elita ne koristi svoj ogromni uticaj na celu civilizaciju. U svojoj knjizi ‘Iza vladajuće Klase: Strateške elite u modernom društvu’ (Beyond The Ruling Class: Strategic Elites In Modern Society), prof, Suzanne Keller tvrdi: ‘Na ideju da jedan sloj stoji uzdignut iznad masa ljudi mogu odmah pristati, mogu biti ravnodušni ili očajavati zbog toga, ali
bez obzira na to kako se čovek u vezi toga oseća, ostaje činjenica da su ljudski životi, sudbine i sreća sada, a i već dugo vremena ovisni o onome što malen broj ljudi na najvišim položajima misli i čini’.
Bivši je direktor CIA-e William Colby prepoznao postojanje mreže plavokrvnih. Kad je bivši senator Nebraske i vijetnamski ratni heroj John W. DeCamp počeo istraživati upletenost elite u zlostavljanje dece, poslove s drogom, prodaju oružja i sotonistička ritualna ubistva, Colby ga je upozorio na skrivenu aristokratiju i njenu moć: ‘Moraš shvatiti, John, da se katkad susretnemo sa silama i događajima koji su preveliki, prejaki, i zbog kojih je previše toga na kocki za druge ljude ili institucije, pa ne možeš ništa učiniti s njima, bez obzira na to koliko oni bili zli ili pogrešni i bez obzira na to koliko si predan svom zadatku ili iskren i bez obzira na to koliko si skupio dokaza. To je jednostawo jedna od težih stvari u životu s kojom se moraš suočiti. Ti si učinio svoj deo. Pokušao si otkriti i izložiti ono što je zlo i loše učinjeno. To te je užasno zabolelo. Ali te nije dosad ubilo. Sad ti kažem, ostavi to pre nego se to dogodi. Katkad su stvai jednostavno prevelike da se nosimo s njima. Prisiljeni smo se povući i prepustiti istoriji da ide svojim tokom.’
Verovatn je najveći izvor ‘unutrašnjih’ informacija oksfordski profesor (i mentor bivšeg predsednika Billa Clintona), pokojni Caroll Quigley. Pošto je bio blizak pro-britanskom, anglofilskom delu elite, Quigley je napisao: ‘Ta međunarodna anglofilska mreža zaista postoji, već generacijama, i deluje na način koji je do određene mere sličan onome kako desni radikali zamišljaju da deluju komunisfi. Zapravo, ta mreža koju možemo identifikovati kao Grupe OkruglogStola, nema averziju prema saradnji s komunistima ili bilo kojom drugom grupom i oni to često čine. Znam za delovanje te mreže budući da sam je istraživao dvadeset godina, a bilo mi je i dopušteno da dve godine, ranih šezdesetih, proučavam njihove tajne dokumente i snimke. Nemam prema tome averziju, kao ni prema mnogim ciljevima mreže, a i sam sam velik deo života bio blizak s njom i njenim sredstvima. Zapazio sam, i pre i sad, nekoliko političkih postavki mreže (naročito verovanje da je Engleska prije atlantska nego europska sila i da bi se trebala udružiti ili čak ujediniti kao federalna jedinica sa Sjedinjenim Državama, te da mora ostati odvojena od Europe). Ali, uopšteno govoreći, najvišie se razilazimo u milšjenju glede njihove ideje da ostanu nepoznati, dočim ja smatram da je njihova uloga u istoriji dovoljno značajna i da bi se za njih trebalo znati’.
Quigley takođe navodi da vladajuća klasa ima loše mišljenje o običnim ljudima. Pa, zašto je onda ogrornna većina ljudske civilizacije nesvesna prisutrosti oligarhije među njima? U ‘Arhilekturi moderne političke sile (The Architecture of Modern Political Power), Daniel Pouzzner objašnjava zašto: ‘Establišment se koristi kulturnom kamuflažom, koristeći taktiku kojom ostaje uverljivo neprimetan. Suptilna, svugde prisutna propaganda hrani naklonost širokih masa prema establišmentu i prihvatanje njegovog autoriteta, neguje definicije establišimenta o dobru i zlu, istovremeno sprečavajući stanovništvo da ozbiljno raznišlja o stvarnosti – da je establišment vrlo često negativan i po svom vlastitom određenju. Establišment beskrajno ponavlja mantru da je predsednik Sjedinjenih Država ‘predvodnik slobodnog sveta’, ali slobodni svet nema predvodnika. Predsednik Sjedinjenih Ameičkih Država je jednostavno isturena figura kaja predstavlja autoritet establišmenta. On prikuplja moć za troškove svetske slobode’.
Uopšteno, zabludela javnost delovanje i mešanje establišmenta pripisuje slučaju, ili bitno drugačijim, nevinim i kreposnim motivima. Oblikovanje događaja očigledno je nemoguće pobiti na uzorku rezultata, ili pak iznošenjem stvamih dokaza o upletenosti. Ali, mišljenje javnosti se sistematski oblikuje tako da ignoriše takve uzorke rezultata i da proklinje one koji na to obraćaju pažnju (posprdno to nazivaju ‘teorijom zavere’). Stoga u većini slučajeva kontrola pristupa informacijama s dokazima o upletenosti služi da se sačuva program establišmenta od očiju običnog sveta. Ograđivanje i odvajanje tajnog aparata establišmenta od očiju javnosti osigurava da manji deo informacija koje procure nanesu tek ograničenu štetu.