Ovde se sredstva ne biraju. Pet Prajs je ćutao nekoliko minuta, a zatim je počeo da govori: ‘Ležim na leđima, na krovu dvospratne ili trospratne zgrade od cigala. Vreme je sunčano i osećam se fantastično. Visoko iznad sebe vidim portalni kran koji se neprekidno pomera napred i nazad… Izgleda kao da je zajahao prugu – bar mi se tako čini, jer vidim šine sa obe strane zgrade…’

Ljudima oko Prajsa koji su pažljivo pratili šta govori, njegove reči su zvučale zapanjujuće. Sve što su oni mogli da vide, bili su zidovi malene sobe u kojoj su se okupili. Prajsov opis delovao je krajnje bizarno, baš kao i crtež koji je uradio nakon seanse, a za koji je tvrdio da predstavlja ono što je video svojim mentalnim okom. Nekoliko dana kasnije, ispostavilo se da taj crtež itekako ima smisla, iako su implikacije bile zaprepašćujuće.
Pet Prajs i ljudi okupljeni u toj maloj sobi bili su deo super tajnog projekta CIA. Cilj projekta – eksperimentalno proveriti mogu li se paranormalne moći iskoristiti za špijunažu. Da bi ga testirali, stručnjaci su Prajsu dali mapu sa koordinatama jednog strateškog objekta u tadašnjem SSSR-u za koje je CIA bila specijalno zainteresovana. Jedino mu nisu rekli dve stvari: da je reč o fabrici nuklearnog oružja u Semipalatinsku u Kazahstanu, i da su američki špijunski sateliti već detaljno snimili čitav objekat. Poređenje satelitskih snimaka sa Prajsovim opisom i crtežom, pokazalo je neobjašnjivu sličnost. Na špijunskim fotografijama se mogao videti ogroman portalni kran na osam točkova, kako se kreće centralnim delom kompleksa, blizu dvospratne zgrade smeštene između dva koloseka pruge!
Kako je Prajs to mogao da zna? Da li je reč o slučajnom nagađanju? Ili je, možda, Prajs bio zaista obdaren paranoramlnim moćima koje su mu omogućile da vidi vojni kopleks udaljen 15.000 kilometara od mesta na kome se sam nalazio? Ova pitanja su postala izazov konvencionalnoj nauci ne samo zbog potencijalnog postojanja, već i zbog neobjašnjivog mehanizma funkcionisanja i preimućstva koje pruža jedan ovakav fenomen. Postoji ogroman broj svedočanstava ljudi koji su ‘videli’ neke događaje na daljinu – roditelji koje su iznenadne, neobjašnjive vizije navele da pojure u pomoć svojoj deci čiji su životi bili ugroženi, ali i ‘psihičkih detektiva’ koji su precizno mogli da opišu lik ubice o kome policija ništa nije znala. Za naučnike, međutim, ovo su samo uvrnute pričice daleko od zvaničnih tehnika i analiza koje bi potkrepile njihov stvarni značaj.
U junu 1995. godine, u medijima širom sveta osvanula su priznanja stručnjaka CIA da je američka vlada potrošila desetine miliona dolara na istraživanje psihičkih fenomena, uključujući i gledanje na daljinu. Zvanična nauka je bukvalno ostala bez svojih potcenjivačkih argumenata.
Ovo otkriće je samo potvrdilo glasine da je CIA dugo pokušavala da uhvati korak sa sličnim projektima u tadašnjem Sovjetskom Savezu, gde su naučnici uveliko razvijali mogućnost korišćenja paranormalnih moći u okviru tajnih operacija KGB-a. Takođe je nagoveštavalo i postojanje čvrstih naučnih dokaza vezanih za gledanje na daljinu, možda najčudniji od svih paranormalnih fenomena.
Tokom nekoliko sledećih meseci, pojavilo se još dokaza o ovom neobičnom projektu CIA i postignutim rezultatima. Sve je krenulo 1972. godine, kada je dr Hal Putof, fizičar sa instituta Stenford, započeo eksperimente sa umetnikom iz Njujorka pod imenom Ingo Svon (slika levo).
Svon je tvrdio da bez problema može da vidi objekte nedostupne ljudskom oku. Rezultati eksperimenta su naveli dr Putofa da poveruje kako Ingo Svon zaista poseduje neku neobjašnjivu sposobnost. Nekoliko nedelja kasnije, u kanselariju dr Putofa su ušla dvojica oficira CIA. Objasnili su mu sve veću zabrinutost ljudi iz obaveštajnih službi SAD i njihovu sumnju da SSSR uspešno primenjuje psiho tehnike za špijuniranje neprijatelja.
Ako bi se te sumnje pokazale isinitim, značilo bi da Sovjeti mogu veoma lako, zahvaljujući fenomenu gledanja na daljinu, da prate pokrete američke flote balističkih podmornica – formacije na kojoj je utemeljena zapadna politika nuklearnog zastrašivanja.

Ljudi iz CIA su zamolili dr Putofa da detaljno ispita Svonove mogućnosti i ako se pokažu uspešnim, nagovestili mogućnost finansiranja istraživačkog programa daleko šireg opsega. Testovi su bili krajnje jednostavni. Svon je zamoljen da opiše predmete skrivene u kutiji. Rezultati su impresionirali stručnjake CIA i ubedili ih da smesta izdvoje novac za prvi u seriji sličnih projekata. Istraživanja su potrajala čitavih dvadeset godina. Na njih je potrošeno više od 20 miliona dolara.
Ingo Svon je postao član male grupe pojedinaca koji su, izgleda, posedovali sposobnost da vide udaljene objekte, ponekad samo na osnovu mape i postojećih koordinata. Član ove grupe je bio i Pet Prajs, bivši načelnik policije grada Burbanka u Kaliforniji. Prajsov opis eksterijera sovjetskog nuklearnog kompleksa u Semipalatinsku i aktivnosti koje su se odvijale unutar postrojenja, kasnije je povezano sa projektom stvaranja oružja na bazi elementarnih čestica – ubrzanih elektrona i neutronskog oružja.
U želji da objasne i razumeju fenomen gledanja na daljinu, naučnici CIA su osmislili seriju specifičnih testova. Jedna od teorija je nagoveštavala mogućnost da ‘gledači’ primenjuju neku vrstu čitanja misli skeniranjem umova drugih ljudi na mestu označenom kao cilj gledanja na daljinu. Ova teorija je, izgleda potvrđena 1973. godine, kada je eksperiment osmatranja na daljinu planete Jupiter u kome je učestvovao Ingo Svon, okončan neuspehom. Svon je opisao prsten oko gigantske planete, što je bilo potpuno suprotno postojećim astronomskim saznanjima i činjenicama. Istraživači su prihvatili njegovo objašnjenje da je najverovatnije pomešao Jupiter i Saturn. U izveštaju iz 1977. ovaj eksperiment je proglašen neuspehom.
Dve godine kasnije NASA je gromoglasno objavila zapanjujuće otkriće. Sonda Vojadžer 1 je snimila do tada nevidljiv prsten oko Jupitera. Baš kako ga je Indo Svon opisao sedam godina ranije!