Bojali su se njegovog duha. Kao što se pojavio, tako je i zagonetno otišao u grob. Možda ne bi ni bilo ovog slučaja, svakako jednog od najzanimljivijih u XIX veku, da se njegovi roditelji, spojeni u preljubničkom grehu, nisu plašili osvete mrtvog deteta. Pojavio se iznenada na trgu bavarskog gradića Nuremberga jednog majskog ponedeljka 1828. Lokalni obućar je bio prvi čovek na koga je ta spodoba naletela. I kao da je predosećao da će taj dečko uskoro, ako ne steći svetsku slavu, a ono bar izazvati opštu radoznalost, obućar se potrudio da zabeleži neznančev podroban opis.

Kao što se pojavio, tako je i zagonetno otišao u grob. Možda ne bi ni bilo ovog slučaja, svakako jednog od najzanimljivijih u XIX veku, da se njegovi roditelji, spojeni u preljubničkom grehu, nisu plašili osvete mrtvog deteta
Pojavio se iznenada na trgu bavarskog gradića Nuremberga jednog majskog ponedeljka 1828. Lokalni obućar je bio prvi čovek na koga je ta spodoba naletela. I kao da je predosećao da će taj dečko uskoro, ako ne steći svetsku slavu, a ono bar izazvati opštu radoznalost, obućar se potrudio da zabeleži neznančev podroban opis.
Mogao je da ima 16 ili 17 godina. Njegova odeća, iz koje je mestimice provirivala iskrzana svilena postava, nekad je možda bila dobra, ali sad je bila poderana i prljava. Čizme su mu bili stare, a obućar je odmah primetio da su đonovi bili ojačani konjskim potkovicama i debelim ekserima. Kad je skinuo čizme, koje su ga očigledno žuljale, ukazali su se krvavi prsti i pete.
Dečko je u ruci grčevito stiskao pismo adresovano na kapetana 4. eskadrona 6. konjičke regimente. Masa radoznalaca je krenula za njima do vojne zgrade. Dok je čekao da ga kapetan primi, on je instinktivno pokazao da je dete koje je dugo živelo u potpunoj izolaciji i da nema nikakve veze sa ovozemaljskim svetom. Prišao je plamenu sveće i pokušavao da ga uhvati. Vrisnuo je do neba, a okupljeni su bili u nedoumici da li da se smeju ili zgražavaju. Iz kuhinje je dopirao miris jela, što ga je očigledno dražilo. Ponudili su mu kuvanu šunku i pivo. Probao je i samo što nije pao u nesvest. A kada su mu dali hleb i vodu, to je odmah brzo pojeo. Prišao je zatim zidnom satu. Gledao ga je kao živo biće, a onda je počeo da se leluja u ritmu klatna. Na sva pitanja je jednostavno odgovarao: ‘Ne znati’.
Konačno se pojavio i kapetan čije su ga uniforma i sablja opčinile. Iscedio je tada nekoliko reči: ‘Želi biti vojnik kao tata’ i ‘Konj, konj’. Kapetan je otvorio pismo. U njemu je bila molba da dečka primi u svoju regimentu, a ako to ne želi, može slobodno da ga ubije ili obesi. Oficir je još jednom pogledao momka, odmahnuo glavom, procedio nešto kao ‘primitivni divljak ili imbecil’, okrenuo se i zalupio vrata za sobom. Odveli su ga u policijsku stanicu. Dali su mu pero i hartiju i zatražili da napiše svoje ime i adresu. Prihvatio je sa strahom pero i posle kraćeg oklevanja velikim slovima je napisao: KASPAR HAUSER.
Tako počinje priča o Kasparu Hauseru, čiji dalji život nije bio ništa manje zagonetan od njegovog rođenja, porekla i detinjstva. Ni posle punih 160 godina od njegovog pojavljivanja u civilizovanom svetu ne može da se utvrdi razlog zbog čega je bio zatočen tolike godine,mesto gde se nalazio i ko je bio čovek koji ga je čuvao i hranio. Njegovo ubistvo pet godina posle pojavljivanja, takođe nije nikad razrešeno.
Prema izveštaju policijskog narednika napravljenom odmah po dečakovom dolasku u stanicu, Hauser je bio zdrav i prilično jak. Mekani i nežni tabani kao dlanovi na rukama, bili su prekriveni krvavim plikovima. Smestili su fa u ćeliju i zaključali, a tamničar je ubrzo primetio da njegov štićenik može satima da sedi na podu ne pokrećući udove. Voleo je mrak više od dana i u njemu je mogao da kreće vešto kao mačka.
Dva dana po dolasku obišao ga je lekar nekog grofa. I on je konstatovao da je dečko zdrav, mada je imao deformacije u oba kolena. Kosti su mu bile fleksibilne. Sve je to ukazivalo da se Hauser dotad nije uopšte kretao. Ova dva izveštaja će nakon njegove smrti da pokrenu lavinu sumnji u to da je dečko od rođenja pa do pojavljivanja u Nurembergu bio zaista zatočenik u nekom podrumu (na slici desno: kuća u kojoj je Kaspar Hauzer bio zatočen).
Oni koji sumnjaju, tvrde da nije mogao tako da se razvije samo na hlebu i vodi i u tamnoj sobi. Ako za sve vreme nije mogao da stoji, nego je samo sedeo, pretvorio bi se u bogalja, koji ne bi bio u stanju da hoda.

Sumnje je pojačavalo i njegovo neverovatno brzo učenje i navikavanje na svet. Delovao je u početku kao imbecil, a tako se i ponašao. Satima je sedeo u ćeliji, ukočenih udova i nepokretnog lica. Ozario se tek kad mu je jednog dana tamničar doneo drvenog konjića, kome je otad posvećivao sve svoje vreme. Još uvek mu je smetao miris mesa, piva i vina. Dugo nije pravio razliku između fiksiranih i predmeta koji su na neki način mogli da se pokreću. Kad je jeo, pokušavao je da hrani i svoju igračku. Za njega su muškarci i žene bili dečko, a sve životinje konj.
Onda počinje jedan neverovatan razvoj. Za šest nedelja je naučio da govori tečno i da čita i piše kao svaki dečak njegove dobi. Nije više imao nikakvih teškoća u korišćenju predmeta iz svakodnevnog života – noževa, viljuški, šibica, lampi … Sedmoga jula 1828. godine, uz pomoć nekih članova gradskog saveta, napisao je prvi izveštaj o svom dotadašnjem životu. Nikad nije odstupio od onog što je tad napisao, čak ni u svojoj autobiografiji publikovanoj godinu dana kasnije.