Godine 1608. poznati engleski moreplovac i istraživač Henry Hudson (1550 -1611), po kome danas nosi ime jedna reka i jedno more u Severnoj Americi, dakle, čovek kome se može verovati, zabeležio je u svoj brodski dnevnik sledeći događaj:
‘Ovog je jutra jedan od naših saputnika, opazio nimfu. Na njegov poziv, došao je još jedan saputnik. U tom je trenutku nimfa doplivala blizu boka broda, promatrajući odozdo ljude. More se uznemirilo i okrenulo njeno telo: od pupka nagore, njena su leđa i grudi bili kao u žene; koza joj je bila biela; duga joj je kosa crne boje visila pozadi; nadolje idući videli su njen rep, nalik na rep delfina i prošaran točkicama. Imena onih što su je videli: Thomas Hiles i Robert Reiner.’
Ništa manje upečatljiv opis susreta s tajanstvenim ‘morskim zavodnicama’, dala su dvojica francuska mornara i četiri crnca, koji su 23. maja 1671. godine plovili mirnim vodama otoka Martinique. Na njihovo veliko zaprepaštenje, iz vode je iznenada izronilo biće s licem i poprsjem mlade žene i vitkim, izduzenim donjim telom koje se završavalo skladnim – ribljim repom!
Nekoliko godina kasnije, mornari s britanskog broda ‘Kent’ ugledali su u vodama Grenlanda čudno morsko stvorenje, koje je od glave do pojasa ličilo na čoveka, dok je drugi dio tela bio posut srebrnkastim krljustima.
Početkom su 19. veka ribari s Hebridskog arhipelaga, u Atlantskom okeanu, koji broji više od 500 (ne)nastanjenih ostrva, videli mladu nimfu što se veselo igrala u moru. Čak je nekoliko ljudi pokušavalo doplivati do nje s namerom da je uhvate, ali ih je ona bez ikakve panike vešto izbegavala. Na kraju, jedan ju je ljutiti ribar udario kamenom i ona je nestala u moru. Nekoliko dana kasnije, more je na obalu izbacilo mrtvo telo mlade nimfe, koja je po nalogu šefa policije D. Shawa propisno sahranjena u drvenom kovčegu na lokalnom groblju. No, pre toga njeno je mrtvo telo detaljno pregledano i o tome je sačinjen službeni izveštaj:
‘…Gornji je deo tela morskog stvorenja velik kao u dobro uhranjenog deteta starog tri ili četiri godine, s nenormalno razvijenim grudima. Kosa je duga, tamna i sjajna, dok je koža bela, meka i nežna. Donji je deo tela kao u lososa, ali bez krljušti…’
U augustu 1920. godine, mornari s broda ‘Mary Gars’, nedaleko od obala Nove Zemlje, videli su ‘morskog čoveka’, koji je kružio oko broda, uspuzao se na palubu i nekoliko trenutaka netremice zurio u zaprepašćene mornare kao da je želio nešto da im saopšti. Neki su od njih, kasnije, pričali da je to, zapravo, bila žena neobično lepog i privlačnog gornjeg dela tela.
Krajem je 1731. godine, u vodama Nice, francuskog mondenskog odmarališta, uhvaćen je golemi morski pas u čijoj je utrobi, kažu, nađena ruka, koja je umnogome podsećala na čovečiju, ali je između prstiju imala razapetu kožicu. Svi su bili ubeđeni da je to bila ruka morske sirene koju je, negde u moru, napala i rastrgala morska neman.
Ipak, minulih vekova, najveći je broj dramatičnih priča o morskim sirenama, dolazilo iz područja oko Crvenog mora. Ozbiljni moreplovci, istrazivači i naučnici nisu mnogo verovali u neobičnu legendu o ženi-ribi, ali su mnoge od njih zainteresovale sve češće i ubedljivije priče o devolikim morskim stvorenjima. Francuski novinar i istraživač Albert Bacad, jednoga je dana, bio u ribarenju s profesionalnim ribarima Saribom, Mohammedom i Sadlijem, Jermencima izuzetnog ribarskog iskustva i umeća. Bili su u blizini crvenomorskog ostrva Om Gamma kada je Mohammed uzviknuo:
– Pogledajte! Žena u vodi drži bebu u naručju!
Svi su pogledali prema mirnoj laguni, dok im se na licima ocrtavalo zaprepaštenje: ni stotinjak metara od njihovog čamca morska je sirena, doisata, mirno dojila ‘mladunče’! Kada su okrenuli čamac i zaplovili u njenom pravcu, sirena je zaronila i više je nisu videli.
Albert nikada nije bio sklon haluciniranju i ovaj fascinantni prizor više ga je zaplašio nego iznenadio. Nekoliko dana kasnije, pošto je prikupio obimnu dokumentaciju, otišao je do uglednog profesora hidrobiologije, dr. Henria Gohara i sve mu ispričao.
