Bez obzira na to šta se u budućnosti bude dešavalo – pa čak i ako budu pronađeni (ili podmetnuti) delovi aviona ili neki drugi fizički dokazi – ovaj slučaj će najverovatnije ostati kao jedna od onih nerazjašnjenih misterija o kojima se ispredaju brojne priče. Govoriće se o zaveri i zataškavanju, prikrivenom terorističkom napadu, otmici aviona od strane vanzemaljaca, neobjašnjivom fenomenu iz područja paranormalnog i ko zna sve o čemu još. Ipak, i najtrezveniji analitičari ne mogu da poreknu da tu od samog početka postoji previše nelogičnosti i neobjašnjivih okolnosti.
Kao prvo, čini se kao da su apsolutno svi od brojnih uređaja za signalizaciju i praćenje kretanja aviona potpuno i neobjašnjivo zatajili. Laicima kao prvo pada na pamet takozvana crna kutija (koja je zapravo intenzivne narandžaste boje da bi bila lakše uočena) kojom su opremljeni svi putnički avioni. Ovaj uređaj je i stvoren s namerom da u slučaju bilo kakve nesreće pomogne istražiteljima da utvrde šta se desilo sa letelicom. Na njemu se beleže svi tehnički podaci u vezi sa kretanjem aviona, a snimaju se i svi razgovori pilota sa kontrolom letenja. ‘Crne kutije’ su napravljene tako da su praktično neuništive jer su otporne na sve moguće vrste udaraca, na ekstremno visoke i niske temperature, a i vodootporne su i nastavljaju da funkcionišu i na velikim dubinama. U slučaju nesreće, aktivira se ultrazvučni signal koji uređaj nastavlja da emituje još najmanje 30 dana posle aktiviranja i zahvaljujući kojem ga je moguće locirati. U svim dosadašnjim avionskim nesrećama, ‘crne kutije’ su bile pronađene, ali u slučaju malezijskog aviona nikakav signal ni posle gotovo 20 dana od njegovog nestanka nije otkriven.
Što se tiče ostale opreme za praćenje leta aviona, stvari postaju još čudnije. Svi današnji avioni poseduju i takozvani ‘transponder’, koji šalje kontroli letenja sve podatke o njihovom položaju, visini leta i pravcu kretanja. U slučaju malezijskog aviona, stručnjaci su utvrdili da je transponder prestao sa emitovanjem nekoliko minuta pre nego što su i ostali signalni uređaji prestali sa radom i smatraju da je, da bi se to desilo, bilo neophodno da neko u pilotskoj kabini ‘ručno’ isključi uređaj.
Ovim je takozvani ‘ljudski faktor’ dobio na značaju, pa su pažljivo ispitane biografije pilota i ostalih članova posade, razmatrana je mogućnost da li je možda pilot imao suicidalne sklonosti i želeo da okonča sebi život (a i živote svih ostalih koji su se nalazili u avionu zajedno s njim) tako što je namerno obrušio avion u more, spominjana je i mogućnost otmice od strane terorista, a kao mogući otmičari najpre su se spominjali Iranci i to pre svega jer je otkriveno da su se dvojica putnika na avion ukrcala sa lažnim pasošima.

Kako su nove informacije pristizale, sve je počinjalo da deluje još neverovatnije i kao da se radi o nekom lošem akcionom filmu sa neuverljivim scenarijem u kojem ni jedan mogući ‘sastojak’ nije izostavljen. Dve stvari su posebno intrigantne i možda čak deluju i pomalo sablasno. Naime, svi ‘boingovi’ avioni, pa tako i ovaj malezijski, poseduju poseban sistem praćenja uz pomoć satelita kojim se podaci o njemu tokom leta šalju u centalu kompanije. Ono što je zapanjujuće su tvrdnje stručnjaka iz ‘boinga’ da je avion nastavio da emituje podatke o svom kretanju (što znači da je nastavio da leti!) još najmanje 4 sata nakon što je o njemu izgubljen svaki trag i pošto je nestao sa radara kontrole letenja. Nažalost, ovi podaci nisu potpuni i nije moguće otkriti pravac leta, ali kada se uzme u obzir moguća brzina kretanja, stručnjaci su izračunali da je avion mogao da stigne do Pakistana, Avganistana, Severne Koreje, Mianmara, pa čak i jugoistočnog Irana i da je tu negde i sleteo. Neke od zastrašujućih hipoteza koje su se bavile mogućnošću da je avion bio otet najviše su ‘tipovale’ na Iran kao mogućeg krivca, a cilj otmice je varirao od političke ucene i finansijske dobiti, pa sve do toga da se ogromni ‘boing’ može lako pretvoriti u smrtonsonu letelicu naoružanu hemijskim, biološkim, pa čak i nuklearnim oružjem koja bi mogla da bude ‘usmerena’ na neki veliki grad na Bliskom istoku.
Ugledni ‘Vašington post’ i drugi svetski mediji opširno su se pozabavili jednom zaista neobjašnjivom činjenicom – mobilni telefoni nekih od putnika nastavili su da rade (odnosno da daju znak kao da zvone kad se pozovu i da pokazuju da su ‘onlajn’ i povezani sa mrežom) nekoliko dana posle nestanka aviona i njegovog navodnog pada! Ovo je sve davalo nadu da su putnici i članovi posade možda i dalje živi i da se ipak radi o majstorski smišljenoj i izvedenoj otmici, jer je objašnjenje zvaničnika da se jednostavno radi o grešci u kineskoj komunikacionoj kompaniji ‘QQ’ zvučalo potpuno neuverljivo.