Bila jednom jedna mala devojčica koja je želela da pronađe Sreću. Znala je da je čeka dug put do Sreće, tako da je spakovala pun kofer sendviča i sokova. Kada je otišla oko tri bloka dalje od svoje kuće, srela je jednu staricu.Starica je sedila u parku i posmatrala golubove. Devojčica je sela pored nje i otvorila svoj kofer. Htela je da uzme sok, ali je onda primetila da je starica izgledala kao da je gladna, tako da joj je ponudila jedan sendvič. Ona ga je sa zahvalnošću uzela i osmehnula joj se. Njen osmeh je bio tako lep da je devojčica poželela da ga ponovo vidi, pa ju je ponudila sokom. Ponovo, starica joj se nasmešila. Devojčica je bila oduševljena! Sedile su tu celo popodne, jele i smejale se, ali nisu rekle ni jednu reč.
Kada se smrklo, devojčica je shvatila da postaje umorna, te je ustala i krenula kući, ali pre nego što je napravila nekoliko koraka, okrenula se, potrčala prema starici i snažno je zagrlila. Starica joj je poklonila svoj najlepši osmeh. Kada je devojčica kasnije otvorila vrata svoje kuće, majka je odmah primetila neku radost i sjaj na njenom licu. Upitala ju je:
– Šta si ti to danas uradila, pa si tako sretna?
Ona je odgovorila:
– Ručala sam sa Srećom.
Pre nego što je njena majka mogla odgovoriti, dodala je:
– Znaš šta? Sreća ima najlepši osmeh koji sam ikada videla!
U međuvremenu, starica, blistajući od radosti, se vratila u svoj dom. Njen sin je bio zapanjen izgledom mira na njenom licu i upitao ju je:
– Majko, šta si to radila danas, pa si tako sretna?
Ona je odgovorila:
– Ručala sam u parku sa Srećom.
A, zatim je dodala:
– Znaš, ona je mnogo mlađa nego što sam očekivala.

Pouka priče: Sreća je svuda oko nas. Samo trebamo da je dijelimo i činimo da je i drugi oko nas osjete.