Kako je Hauser brzo napredovao, vlasti su shvatile da ćelija lokalnog zatvora više nije pogodna za njega i smestili su fa kod profesora Georga Fridriha Daumera. Živeo je tu, učio je i napredovao, dobro se snalazio u društvu i razgovorima, dok sve to nije poremetio jedan neočekivani događaj. Jednog oktobarskog dana 1829. nađen je onesvešćen na podu. Iz rane na čelu je curila krv. Kad su ga osvestili, ispričao je da ga je napao čovek u crnoj odeći, sa svilenom maskom na licu i kožnim rukavicama na rukama. Na slici desno gore je nadgrobna ploča na grobu Kaspara Hauzera.
Mišljenja su se podelila nakon ovog napada. Jedni su bili ubeđeni da je sam njegov otac ili neko koga je on unajmio pokušao da ga ubije, plašeći se da se neka strašna tajna ubrzo ne otkrije. Drugi su tvrdili da je sve to providno: plitka rana na čelu i neprirodno duga nesvestica. Hauser je, po njima, sam sebe povredio i sve to iscenirao da bi opet privukao pažnju na sebe. U svakom slučaju, ovo je nagnalo ljude koji su mu verovali da ga okruže i da ga čuvaju sa udvostručenom pažnjom.
Godinu dana po ovom događaju, u Nurembergu se pojavio bogati i ekscentrični engleski lord Stenfor. Bio je oduševljen pričom o dečaku i jedno vreme ga je vodio po raznim evropskim dvorovima, tvrdeći kako je on vanbračni potomak neke ugledne, ali policiji nepoznate bavarske porodice. Kad se već zasitio ovih predstava, lord je preporučio da se dečko skloni kod učitelja Majera u gradiću Ausbah.Tu se on bacio na učenje istorije i latinskog.
Sve se to nije posebno sviđalo Hauseru. Ozbiljno ga je pogodila i misteriozna smrt njegovog čuvara Anselma fon Fojerbaha, koji je pokušavao da dokuči pravo Hauserovo ime.
Učmalost malog grada prekinuo je čudan događaj od 14. decembra 1833. Hauser se pojavio na vratima kuće svog domaćina sa nekoliko rana na grudima i stomaku. Promucao je da ga je neki stranac pozvao u park kako bi mu otkrio istinu o njegovoj majci, a onda ga je napao bodežom. ‘Bio je visok, sa tamnim zulufima i nosio je crni kaput, pitao me je da li sam ja Kaspar Hauser’ – kazao je Hauser. Kad je mladić to potvrdio, ovaj mu je pružio naovčanik. Hauser ga je otvorio, a onda mu se sečivo zarilo u grudi.
Policajci su otišli u park i pronašli novčanik. Ono što su videli u njemu bilo je zagonetno kao i sve u slučaju Hauser. Na parčetu papira je bio otisak nekog teksta koji su pročitali u ogledalu: ‘Hauser će moći da vam kaže kako izgledam, kao i odakle sam i ko sam. Da bih ga poštedeo toga posla, reći ću vam sve o sebi. Ja sam iz … na bavarskoj granici… na reci… moje ime je MLO’. Do danas nije utvrđeno zašto su ključna mesta u pismu bila prazna i da li ih je izbrisala policija kako bi zaštitila neku visoku ličnost.
Na snegu u parku nađeni su otisci cipela – pripadali su samo Kasparu Hauseru. Učitelj Majer i policijski kapetan Hikel su bili ubeđeni da je Hauser sve to izmislio i da je sam sebe ranio. Majer je tvrdio da je mladić ubo sebe, ali da je nož otišao suviše duboko. Kapetan Hinkel je sa grupom detektiva oko Hauserove samrtne postelje poslednji put pokušao da utvrdi istinu i da ranjenika natera da prizna da je sam digao ruku na sebe. Ovaj je to međutim uporno negirao. Tri dana kasnije Kaspar Hauser je umro. Njegove poslednje reči su bile: ‘Nisam to sebi uradio’.
Nikada se nije saznalo šta se zaista dogodilo tog bavarskog dana u bavarskom gradiću. Mišljenja su podeljena, što zagonetku Kaspara Hausera čini još privlačnijom.