Radijacija je ono što i dan danas predstavlja najveću prepreku putovanjima u svemir.Jedan američki autor je istraživao i otkrio da bi Apolo raketa trebala biti dva metra debela da bi zaštitila astronaute unutar kapsule od kuvanja usled kosmičke radijacije.Pitanje je veliko kako je NASA zaštitila filmove i kamere od radijacije i estremnih temperatura? Rusi su obelodanili da oni neće nikada pokušati otići na Mesec, pošto nemaju ideju šta sve radijacija može da uradi. Možda i ovo dovoljno govori o problemu radijacije.
Sunčevi blesci mogu povrediti astronaute u svako doba.Da bi otišli na mesec, astronauti bi morali proći kroz 2 posebne oblasti sa veoma visokom radijacijom koje su poznate kao Van Alenov Pojas. Prvo polje je 272 milje od Zemlje. Količina radijacije u pojasevima varira od godine do godine, ali svakih 11 godina zračenje postaje najgore. I koja slučajnost. Baš od 1969. do 1970. bio je jedan od najgorih perioda u kome je radijacija dostigla svoj vrhunac. NASA je na ovo pitanje odgovorila da aastronauti nisu dugo prolazili kroz Van Alenov Pojas. Kada smo kod ovoga, setite se samo koliko traje snimanje na rendgenu. Delić sekunde, a i to je dosta. Zašto je onda NASA koristila tanke ploče od aluminijuma da bi zaštitila astronaute, kada su znali da je nivo radijacije u Svemiru nekoliko stotina puta jači od smrtonosne doze.
Da li ste znali da je vlada SAD-a 1962. godine pokušala da napravi rupu u Van Alenovom Pojasu 248 milja od Zemlje. Tokom operacije Starfish Prime, megatoni nuklearnih bombi bili su korišćeni da naprave neprirodni koridor kroz Van Alenov Pojas. Nažalost, ne da nisu uspeli da naprave rupu u pojasu, već su napravili totalni haos.
Napravili su treći pojas koji je bio 100 puta intenzivnijeg zračenja od prirodnih pojaseva, a 2002. godine ova veštačka zona još uvek je imala 25 puta jaču radijaciju od druga dva pojasa.Danas čak nema ni slaganja u pogledu širine pojaseva. Dr Džejms Van Alen, koji je i pronalazač ovih pojaseva otkriva da se oni prostiru najmanje 64.000 milja u dubinu, dok NASA kaže da su oni samo 24.000 milja u dubinu. Svaka od Apolo raketa provela je približno oko 4 sata u pojasu, izložena ogromnoj količini radijacije. Nikada nijednom od astronauta nije ni dlaka sa glave falila, a kamoli da su oboleli od bolesti koje prouzrokuju i mnogo manje količine radijacije.
Na Mesecu, mnoge od stvari koje mogu ubiti astronaute su potpuno nevidljive: vakum, ekstremne temperature i naravno svemirska radijacija. 1994. određeni naučnici su zaključili da ljudska vrsta nemože rizikovati odlazak van Zemljine atmosfere, sve dok se ne pronađe put da se zaobiđe smrtonosna svemirska radijacija. Kako je danas? 2006. godine NASA je napravila 30 minutni video snimak, u kojem NASA-ini naučnici iz svemirskog programa nekoliko puta ponavljaju zaključak naučnika iz 1994. Putovanje, to jest navodno spuštanje na Mesec je savršen primer događaja za koji ne postoje dokazi osim snimaka i fotografija koje je za prikazivanje izabrala NASA.Ali, kao da se nije očekivalo da će neko pažljivo proučiti taj materijal i otkriti da tu nešto nije u redu. Tada ni oni znali da će se jednog dana pojaviti internet i da neće moći blokirati informacije, da će se pojaviti tehnike kojima se lako dokazuje svaka falsifikovana i montirana fotografija i video. Stručnjaci su ustanovili nepodudarnost filmskih kadrova snimljenih navodno na Mesecu sa fotografijama koje su ‘astronauti’ tamo napravili; na TV snimcima se gotovo i ne vidi da oni prave fotografije, kao da je reč o sasvim odvojenim dešavanjima.Zatim, i na tim kadrovima i na fotografijama, navodno napravljenim na Mesecu, vide se nemogući svetlosni efekti.
Šta reći na kraju sem, da dan, danas NASA nema tehnologiju da pošalje čoveka na Mesec i da ga sigurno vrati na zemlju. To će možda biti moguće u budućnosti, ali za mnogo, mnogo godina. Oni će i dalje veličati njihov ‘neviđeni podvig’ i iznositi neke nove činjenice u vezi letova, a na svetu je da zaključi da li je to stvarno istina. Sve govori da nije !