Potrošili su dve milijarde dolara, današnjih 26, na razvoj Projekta Menhetn. Bacili su dve atomske bombe. Ubili su njima oko četvrt miliona ljudi. Pokrenuli su trku u naoružanju koja i dan-danas drži svet na ivici opstanka. I sve su to uradili ni za šta. Amerikanci su se 1945. godine našli u izuzetno delikantnoj situaciji. Sa jedne strane, uspešno su istisnuli Japan sa Pacifika i došli do matičnih ostrva Zemlje izlazećeg sunca; sa druge strane, znali su da će se fanatični Japanci boriti do poslednjeg, da će u slučaju kopnene invazije američke vojske svaka devojčica biti potencijalno smrtonosni neprijatelj, i da će stradati nekoliko stotina hiljada marinaca, što Pentagon svakako nije želeo; sa treće strane, Drugi svetski rat nije mogao da se završi bez bezuslovne kapitulacije Tokija.

Bela kuća imala je dakle pred sobom jednačinu čije je rešenje moralo da bude dodavanje atomske bombe; na kraju krajeva, ne možeš potrošiti sve te silne novce na neko oružje, a da ga na kraju uopšte i ne upotrebiš, da ne demonstiraš svoju silu, da ne pokažeš svetu da si ti i samo ti najmoćnija i jedina svetska supersila, bez obzira što ćeš života lišiti nekoliko stotina hiljada ljudi. Naravno, bilo je tu i nadmetanje sa Sovjetskim Savezom.
Staljin je u toku četiri godine rata na Istočnom frontu pokazao da mu žrtvovanje sopstvenog naroda zarad oslobođenja zemlje, pobede i uništenja Hitlerove Nemačke, ne predstavlja nikakav problem. Bile su to godine u kojima su čak i ruska deca obučavana da se bacaju pod tenkove i žrtvuju ne bi li nacistička soldateska bila proterana sa sovjetskog tla.
Staljin je takođe pokazao da ne preza od brutalnog okupiranja ‘oslobođenih zemalja’, od ustoličavanja svojih marionetskih režima u njima i uključivanja istih u svoje pseudoimperiju. Japan je bio poslednji neprijatelj, poslednji preostali pripadnik Trojnog pakta koji se još uvek nije predao, koji još uvek nije položio oružje, i Japan se graničio sa SSSR, na njegovom krajnjem istoku. Japan je bio savršen za poslednju Staljinu vojnu avanturu koja će zacementirati Moskvin položaj u svetu, a ujedno i sprečiti Vašington da se svetu nametne kao jedini lider. Bila je to njegova trka sa vremenom, trka sa šefom Bele kuće, ko god on u datom trenutku bio. Amerikanci su to znali, a Truman, koji je nasledio preminulog Ruzvelta, nije mogao sebi da priušti da ga gvozdeni Gruzin sa svog kremaljskog trona preduhitri. Zato je bacio jednu bombu na Hirošimu, a potom još jednu, na Nagasaki. Japanci su se potom predali, šokirani razaranjem koje nuklearno oružje sa sobom donosi. Tako, barem, uči zvanična istorija. Ono što zvanična istorija ne spominje, međutim, jesu okolnosti u kojima se sve desilo, a koje stvaraju potpuno drugu sliku tih događaja i otvaraju pred nama jednu drugačiju perspektivu, kao i tajming kapitulacije.
Pre svega, Vrhovni savet – koje je činilo šest najbitnijih ministara japanske vlade – nije se sastao 6. avgusta nakon što je bačena prva bomba; prvi sastanak nakon toga bio je 9. avgusta, na dan kada je bačena druga bomba, ona koja je odnela manje života, na Nagasaki. Međutim, sastanak je bio zakazan pre bacanja bombe, i počeo je pre nego što je pala, pa prema tome, ni Nagasaki nije mogao biti uzrok tog okupljanja. Savremeni istoričari postavljaju logično pitanje: kakva je to kriza za koju je potrebno tri dana da se okupi vrh države? Očito je da oni onu ljudsku katastrofu u Hirošimi nisu gledali istim očima kojima gledamo mi; pritom, ne može se reći da nisu bili svesni obima katastrofe s obzirom da su istog tog dana imali prilično precizan izveštaj sa lica mesta, a znali su i dobro šta znači nuklearno oružje pošto su i sami imali program njegovog razvoja.
Na kraju krajeva, bilo im je sasvim svejedno da li su im gradovi stradali u masovnim bombardovanjima ili od jedne jedine bombe; Amerikanci su 1945. godine konvencionalnim oružjem sravnili sa zemljom 68 gradova, napravili 1,7 miliona beskućnika, ubili 300.000 ljudi i ranili 750.000. Dva grada su iz japanske perspektive bukvalno bili manje-više.
Čak je Hirošima na drugom mestu po broju civilnih žrtava, iza grada gađanog običnim bombama, četvrta po broju uništenih kvadratnih kilometara, sedamnaesta po postotku uništene teritorije. Nakon Nagasakija, ostala su bila samo četiri netaknuta japanska grada sa više od 100.000 stanovnika, i šest sa između 30.000 i 100.000 žitelja. Toliki je bio generalni obim uništenja. Zvuči možda suludo, ali čak su i umereni japanski političari, oni iz takozvane ‘mirovne frakcije’, govorili kako će se narod navići na svakodnevna bombardovanja i kako svi moraju da istrpe jer je ‘diplomatiji potrebno vreme’.
Tokom sastanaka Vrhovnog saveta, nikada se nije obimno i opširno govorilo o bombardovanjima; bila su spominjana, konstatovana, i to samo u dva navrata, jednom tokom maja i jednom tokom noći 9. avgusta, kada je spomenuto uzgred. 13. avgusta general Anami je rekao da atomske bombe nisu bile ništa gore nego obično bombardovanje. Prema tome, atomske bombe nisu mogle biti uzrok japanske kapitulacije. Morao je postojati neki drugi događaj, neki drugi okidač, nevezan za nuklearno razaranje, i nevezan za Amerikance. Koji?