Takvima pripadaju baterije iz doba pre našeg vremenskog računanja, slike sijalica iz starog Egipta, gvozdeni predmeti pronađeni u sedimentima peska iz kamenog doba, pa i kompjuteri iz antičke Grčke. Da li su to sve falsifikati, ili moramo ranu istoriju čoveka shvatiti na potpuno novi način i pisati je ispočetka?
Jedan od takvih predmeta je takozvana Bagdadska baterija. Godine 1936, u Khujut Rabu austrijski istrazivac Dr. Wilhelm Kenig je iskopao jednu čudnu glinenu, preko 2.000 godina staru, posudu.
Unutar te posude se nalazio bakreni cilindar, koji je omotavao gvozdenu polugu. Omot je tako postavljen, da je bilo moguće popuniti ga sa nekom tečnošću. U sredini te tečnosti, od bakra električno izolovana, nalazila bi se spomenuta gvozdena poluga. Čemu je služila ova neobična sprava?
Naučnici nisu mogli naći odgovor, i tada je Dr. Kenig postavio svoju smelu tezu: Ta glinena posuda mogla je da bude baterija. Prema toj tezi, električna struja nije otkrivena 1798. godine od Luiđija Galvanija, već skoro 2.000 godina ranije.
I zaista, mnoge istraživačke grupe, među njima i naučna grupa iz Roemer und Pelizaeus Muzeja u Hildesheimu, uspele su dokazati da je ta glinena posuda mogla proizvoditi električnu struju. Naučnici su sami takvu identičnu posudu napravili, te je ispunili sa sokom od grožđa: između bakrenog cilindra i gvozdene poluge je bio napon od 0,5 Volta – ne mnogo, ali ipak je radilo! Sa malim naporom Partareni su znači mogli da proizvode struju. Ali, za šta? Sijalice, telefoni, motori ili televizori tada nisu postojali.
Ili možda jesu? ‘Već u starom Egiptu je postojalo električno osvetljenje’ , ovako tvrde Peter Kras i Reinhard Tese, autori knjige o sijalici iz Egipta. Glavna osnova njihove argumentacije je reljef iz Dendere. Na tom reljefu, koji je nastao oko 50.godine pre naše ere, vidljiv je egipatski sveštenik koji drži u rukama ogromni predmet u obliku balona. U unutrašnjosti tog balona vidljiva je zmija koja se kreće prema nebu. Za Krasa i Habeka indicija je jasna: Taj reljef je tehnički nacrt, balon je sijalica, a zmija je bakrena spirala u sijalici. Sa takvim električnim osvetljenjem, Egipćani su osvetljavali tamne hodnike piramida. S time bi bilo objašnjeno zašto hodnici u piramidama nisu začađeni po zidovima i plafonima. Interesantna pretpostavka – ali ne i dokaziva. Bagdadska baterija proizvodi struju, ali jako malo. Da bi sijalicu od samo 1 Watt (jako slabu sijalicu) upotrebili, potrebno bi bilo 40 bagdadskih baterija spojiti – sabrana težina: 80 kg. ‘Za osvetljenje svih hodnika jedne piramide, potrebno bi bilo 116 miliona baterija!, sa ukupnom težinom od 233.600 tona!’, objašnjava fizičar i matematičar Frank Derneburg. Te dodaje: ‘Zašto ni jedan primerak baterije nije pronađen? Ni jedan!’
Pored toga: Ni danas ne postoje tolike sijalice kao navodno predstavljene na spomenutom reljefu. Iz dobrog razloga: One bi bile bi opasne po život. Snaga implozije jednog staklenog predmeta koji nema vazduh u sebi, raste sa veličinom tog predmeta – a veličina ‘sijalice’ iz Dandere bi imala pritisak vazduha od 63 tone.
Egiptolozi imaju drugačije objašnjenje za ‘sijalicu’ iz Egipta: Egipatski reljefi uvek imaju simbolično značenje: Stvarnost nikad nije predstavljena. Stilizacija ponekad ide tako daleko da je moguće iz malih isečaka rekonstruisati kompletna dela. U reljefu oni prepoznavaju čamac boga sunca, Ra, koji završava u cvetu lotosa. Drugi to shvataju kao ‘kablove’ u ‘dršci’ sijalice. U mitologiji Egipćana, sunce naveče umire, da bi se uutro ponovo rodilo. Stoga je zmija kao simbol ponovnog rađanja – ona posle menjanja svoje kože se ‘ponovo rađa’.

Na ‘šalteru’ ispod ‘sijalice’ bog Heh pruža svoje ruke prema nebu i usmerava Sunce prema nebu. Kontroverzni deo reljefa je predstava ‘navoje sijalične drške’. Ni egiptolozi tačno ne znaju kako da se odrede, odnosno tumače, ti ‘navoji’. Mogao bi značiti ‘horizont’, i tada bi reljef predstavljao boga sunca, što u jutro Nove Godine, putuje ka nebu.
Ako baterija iz Bagdada nije služila za osvetljenje – čemu je onda služila? Jedino logično i uverljivo objašnjenje: za pozlaćivanje figura. Za galvanizaciju dovoljno je imati malu jačinu i napon struje.
Uspešno je učinjen i taj eksperiment. Jedna mala figura je uspešno pozlaćena. Postavljena je bila u posudu napunjenu sa mešavinom zlatnog praha i priključena sa baterijom. Već posle dva sata, figura je bila obložena zlatom – pozlaćena. Tako je to moglo biti.
Ipak, mnogo pitanja ostaje: Da li su baterije zaista bile upotrebljavane za pozlaćivanje? Da li su Partareni uopšte poznavali proizvodnju zlatnog praha potrebnog za galvanizaciju? I zašto arheolozi pronalaze i slične ‘baterije’ u kojima, umesto gvozdenih poluga, se nalaze bakrene poluge u bakrenoj spirali? Sa dva ista metala nije moguće proizvesti struju. Da li je te posude onda slučajno moguće upotrebiti za galvanizaciju, dok zapravo služe za nešto drugo?
Naše pretke ne bi smeli potcenjivati. Šta su stvarno mogli i sta su pojedinci mogli, posle par vekova teško je znati. Verovatno su postojali genijalci i genijalni pronalasci o kojima su nestali svi tragovi i za koje nikad saznati nećemo. Ako naučnici danas pronađu takvu stvar, onda se nađu pred novom zagonetkom.