U Srbiji se sa vešticama i vešcima svakako blaže postupalo nego u ostalom delu Evrope, mada nažalost, nema bližih podataka o njihovom radu za vreme čaranja. Izgleda da su naši najstariji vešci radi ćaranja vadili iz grobova mrtvace, a potom ih spaljivali. O ovome postoje podaci od kojih je najstariji Dušanov zakonik iz XIV veka. Član 20, po prizrenskom rukopisu glasi:

‘Kada se desi da se mađionstvom ljudi iz grobova vade te sažižu, ono selo koje bi to učinilo, platiće vraždu, a raspopiće se pop koji je došao na to’.

O sličnom otkopavanju mrtvaca, sačuvan je jedan zanimljiv izveštaj iz 1725. godine. To je izveštaj austrijskih vlasti, pošto je tada severna Srbija pripadala Austriji, o tome kako se u selu Kisiljevu, blizu Velikog Gradišta, preko leta 1725. odigrao neverovatan događaj. Umro je neki Petar Blagojević i sahranjen je po srpskom običaju, a zatim i izvađen iz groba i spaljen.
‘Po smrti Petrovoj, umrlo je u istom selu za osam dana, devet lica i to od bolesti koja je trajala svega 24 časa. Sva lica su na samrtničkim posteljama izjavljivali kako im je pomenuti Petar Blagojević dolazio u snu, naslanjao se na njih, davio ih i tako su morali umreti… Isto tako i ostali stanovnici sela, postali su ozlojađeni i ovo njihovo stanje utoliko se pojačavalo što je i žena pokojnog Blagojevića pobegla iz sela. Ona je, pre nego što je otišla, izjavila kako joj jemuž dolazio mrtav, i tražio da mu da njegove opanke…’
Početkom XIX veka je i Hajduk Stojan, po kazivanju Vuka Karadžića, ubio neku babu za koju je mislio da mu je kao veštica pojela dete. Traženje pravde ovim putem je svakako u vezi sa verovanjem da je Bog previše pravedan da bi mogao biti na strani grešnika.
16.marta 1795. godine pisao je crnogorski mitropolit Petar I arhimandridu manastira Savine u Boki Kotorskoj, Inokentiju, da saopšti popu Jeftimiju i ostalom narodu muškog i ženskog pola iz Mokrinje u Boki Kotorskoj, koji su učestvovali u kamenovanju jedne žene za koju su držali da je veštica, da su ‘lišeni svetog pričešća i od svete crkve osuđeni kao samovoljne ubice’. Sem dobro poznatog kamenovanja veštice su bacane i u ‘bezdane jame’, koje su potom zatrpavane kamenjem. Poslednjih godina Karađorđeve vlade, u Srbiji se pojaviše i mnogi proroci i vračare, koji su proricali da će Karađorđe ostaviti zemlju, da će Srbija pasti i da će Turci opet zavladati narodom.
U selu Žabarima su Panunu, ženu Pavla Stanojevića ‘po zapovjedi Karađorđevoj kao vešticu privezali uz ražanj, pa je pekli među dve vatre, pa je najposlije, kad se nije htela odati, spale, te izgori zgrnuvši one obe vatre na nju. A Petra Joksića iz Topole maćehu, opet kao vešticu, ubiju iz pištolja i isjeku noževima.
Bilo se čulo da u selu Nevadima, blizu Gornjeg Milanovca, ima neka takva vračara. Nju je pobio bivši Karađorđev vojvoda i zet Antonije Pljakić. To je bio zver čovek. On je jednu babu – vešticu, živu ispekao usred Knjaževca.
Na ovako strašna postupanja sa ženama za koje se verovalo da su veštice, reagovale su i crkvene i državne vlasti veoma oštro. Trideset prvi paragraf ‘Karađorđeva kriminalnog zakona’, za koji se veruje da je iz vremena posle 1810. godine, naređuje sledeće: ‘Ko se usudi veštice tražiti i ubijati žene i mučiti, kako što su bivale ovakve budalaštine, ili u vodu bacati, ko bi ovo učinio, ovakvu ludost za koju se Srbima beli svet smeje, za ovakvu budalaštinu odsuđujemo mu: ono što bi on učinio više rečenim vešticama, njemu da se učini’.
Gonjenje veštica je postojalo i za vreme Knjaza Miloša Obrenovića, ali je on bio odlučan i strog prema onima koji su gonili i zlostavljali žene za koje se mislilo da su veštice. Prvog juna, 1822. godine, dao je on ‘objavljenije baba Risti iz Božurnje, Kragujevačke nahije, za koju seljani govore da je veštica i traže da je zato ubiju – da niko ne samo ne usudi se ni najmanje dirnuti u nju, no ni imenom tim (veštica) da se niko nije usudio zvati je po žestočajšu kaznu’.
Malo je poznato, a u nekim krajevima potpuno nezamislivo, da se veštica može vratiti u normalan život i umreti kao svaka druga žena. Jedan od načina za njeno preobraženje je da se narodu obelodani koja je žena veštica ‘i ona onda postaje vračarica, te leči od uroka i namjene’.
Zatim, ako hoće veštica da se pokaje mora se, prvo, ispovediti svešteniku i obećati da neće više zlo činiti’. Kako kaže Vuk Karadžić: ‘Kad se veštica jedanput ispovedi i oda, onda više ne može jesti ljude, nego postane ljekarica i daju travu izjedenima’. I tako, od XIV veka pa naovamo, razni su zakoni, primereni veremenima u kojima su donošeni, obrađivali i takozvano polje sujeverja, odnosno proricanja ili čaranja.
Ljudska radoznalost, mašta i želja za istraživanjem nečega što nije opipljivo i što se ne može dosadašnjim naukama objasniti, opstajaće i dalje.