Ipak, prvi književni opis morskih sirena nalazimo u grčkoj mitologiji. Homer ih spominje u svojoj Odiseji. Prisetimo se: kada je prolazio pored Ostrva sirena, Odisej je svojim mornarima zapušio uši voskom kako ne bi čuli njihov božanski glas, koji neodoljivo privlači, opija i ubija. Istodobno, naredio je da ga čvrsto vežu za katarku kako ni sam ne bi načinio glupost i brod usmerio ka morskoj caroliji iz koje im ne bi bilo povratka.
Kada se lađa našla nadomak legendarnog Ostrva sirena, začula se zvonka i umiljata pesma:

‘…Dođi Odiseju slavni, o ahejska velika diko!
Zaustavi lađu i stani, da poslušaš pesmu našu.
U crnoj lađi pokraj nas nije prošao niko,
a da poslušao ne bi milozvučno pevanje naše…’
(Odiseja, XII pjevanje)

Ne obazirući se na molbe Odiseja, koji je uistinu bio očaran zanosnom pesmom i iskreno zaželio zauvek slušati čarobne zvuke morskih ljubavnica, mornari ga privežu s još više konopaca i zaveslaju udvostručenom snagom. Tako je Odisej nakažnjeno slušao magičnu pesmu sirena, koja je svim drugim pomorcima donosila nesreću i kob.