Jedna od najpoznatijih metoda za određivanje starosti Zemlje je bez sumnje, radioaktivno raspadanje urana 238 i torijuma 232. Već je rečeno da je vreme poluraspada urana dovelo do opšteprihvaćene tvrdnje da je Zemlja stara 4.5 milijarde godina. Međutim, ako se stvari pažljivo razmotre, čak i ta tehnika govori o Zemlji kao o mladoj planeti.
Naime, prilikom raspadanja urana 238 i torijuma 232 do olova oslobađa se po osam alfa čestica, od kojih svaka ima po dva protona i neutrona – dakle, atomsko jezgro helijuma. Stručnjaci nam daju podatak da litosfera, omotač Zemljine kore sadrži preko 2 x 1014 urana i 5 x 1014 torijuma
Naučnik Henri Fol daje podatak u knjizi ‘Nuklearna geologija’ da litosfera oslobađa u atmosferu godišnje oko 300.000 tona helijuma. U ovom trenutku atmosfera sdrži 3.5 milijarde tona helijuma. ako pretpostavimo da je helijum nastao radioaktivnim raspadom, onda dobijamo starost Zemlje od 10.000 godina. Ako je Zemlja stara 4.5 milijarde godina, gde je još 1.35 triliona tona helijuma?
Postoje samo dve mogućnosti. Helijum je ili postojao u toj količini i izgubio se negde u svemiru, ili ga nikada nije ni bilo toliko. Nova Larusova enciklopedija Zemlje kaže: ‘Ako neko telo hoće da se oslobodi Zemljine teže ono mora da se kreće brzinom od preko 40.000 kilometara na sat. Međutim, atomi gasa u gornjim slojevima atmosfere kreću se brzinom od samo 3.000 kilometara na sat. Tako Zemlja i njen vazdušni omotač ostaju sačuvani’.
Metoda određivanja starosti pomoću ugljenika 14 temelji se na sledećim činjenicama:
Atomi azota – N14 nalaze se u atmosferi. Zemlju iz svemira bombarduju kosmički zraci, i to protoni. Oni pogađaju u gornjim delovima atmosfere atome azota, kiseonika i argona i iz njih izbacuju neutrone.
Te slobodne neutrone hvataju druga atomska jezgra, i to su gotovo uvek jezgra azota. U tom postupku atom azota, umesto protona (pozitivnih čestica) dobija neutron (neutralnu česticu), i tako ostaje iste atomske težine (zbir protona i neutrona), ali se atomski broj (broj protona) smanjuje za jedan. Tako od azota postaje atom ugljenika – C14. Standardni atom ugljenika ima atomsku težinu 12 i sastoji se od 6 protona i 6 neutrona, a izotop C14 ima atomsku težinu 14, sa 6 protona i 8 neutrona i teži je od standardnog ugljenika za 16.7 odsto.
Obe vrste sa kiseonikom formiraju ugljen – dioksid, koji je potreban i biljkama i životinjama. Smrću organizama, u organskim ostacima ostaje očuvan standardni ugljen – dioksid, dok se C14 raspada i ponovo prelazi u azot – N14, pri čemu se jedan neutron pretvara u proton, uz odavanje jednog elektrona.
U današnjoj smesi vazduha odnos C14 prema C12 je 1.5 atoma C14 na bilion atoma C12. Vreme poluraspada C14 je 5730 godina. Posle deset vremena poluraspada u organizmu ostaje samo 0.01 odsto prvobitne količine C14, prisutne u trenutku smrti. Posle sedam poluraspada (40.000 godina) procenat je 0.78, što je već premalo za precizno merenje. U stvari, C14 se može pouzdano dokazati samo do tri vremena poluraspada, i to pod uslovom da je:

■ sadržaj CO2 od nastanka atmosfere uvek bio isti,
■ odnos standardnog ugljenika C12 prema nestabilnom izotopu C14 uvek bio kakav je danas
■ da je sadržaj azota u atmosferi uvek bio konstantan
■ i da se posle smrti ugljenik više ne može apsorbovati.

Nijedna od ovih tvrdnji se ne može dokazati, štaviše mnoge indicije govore protiv njih.