Ovo je neverovatna priča gospođice Sanele, izbeglice iz Velike Kladuše, od oca Srbina i majke Muslimanke, koji su nastradali od vojnika Petog korpusa Alije Izetbegovića:
‘Ne znam šta je nateralo mene i moju drugaricu Milanku da se uputimo stazom u planinu. Verovatno je to bilo iz čiste radoznalosti, jer je to bio letnji raspust, a svaki raspust, provodile smo, manje ili više, kod mojih dede i bake u Slunju, nedaleko od Plitvica. Plitvička jezera bila su razlog da tamo često odlazimo. Ovo se desilo u leto 1990. godine, pri kraju avgusta, kada je već trebalo da krenemo kući. Spakovale smo litarsku flašu koka-kole u ranac i nekoliko sendviča, i pošle uz rečicu Mrežnicu u pustare iza Slunja. Taj predeo je nenaseljen i tamo je često vojska izvodila vežbe. Od deke i bake smo slušale da su u tim pustarama desetak godina ranije poginula dvojica vojnika iz Srbije prilikom nekih velikih manevara, a postojala je sunmnja da su oni, u stvari nestali na neki tajanstveni način, što je vojska prikrila. (Bilo bi dobro pronaći nekog od oficira tadašnje JNA koji su učestvovali u tim vežbama i čuti od njih priču o tome, mada su oni u ovakvim slučajevima davali zakletvu na večno ćutanje).
Pošle smo oko podneva. Sunce je pripeklo, koža na leđima nam je preplanula, pa smo umorne potražile hlada ispod žbunova leske, a lešnik je tada sazrevao i bio krupan kao nikad. Pijuckale smo koka-kolu, Milanka je zapalila cigaretu i zagledala se u daljinu. Ustala je lagano i uvlačila dim iz cigarete. Pustarom obraslom kržljavim rastinjem leske, kleke i krivim stablima divlje jabuke razvlačila se plavičasta izmaglica i osećao se miris sasušene trave. Odnekuda, iz daljeine, potmulo je dopirala vika pastira i blejanje ovaca. Sve se stišavalo i pred veče dobijalo nestvaran izgled.

– Sanela, kakva je tamo ruševina? Tim delom, pored one uvale, prošle smo i ničega nije bilo – pokaza Milanka rukom i ustade.
– Da, nije … Ali, sada je tamo. Šta je to, pobogu? Ne bih volela da proveravam.
– Ti ne, ali ja da. Hajdemo tamo!

Milanka je dugim korakom išla ispred mene. Imala sam utisak da je neodoljivo povučena nekom energijom. I ja sam odjednom osetila da uranjam u polje hladnoće. U slepoočnicama mi je počelo tutnjati.Nešto me je ponelo, isto kao i Milanku. Hodala sam, a da nisam osećala zemlju pod sobom. U svesti je bilo otpora, ali za kratko. Raširenih zenica od straha gledala sam oko sebe. Više ničega nije bilo i vidno polje sastojalo se iz čudesnog kruga u čijem centru se nalazila avetnjska ruševina crkvice. Pokušala sam zovnuti Milanku, ali glasa nije bilo. Htela sam da stanem, vratim se, ali uzalud.
Onda, dragi Bože, nastade nekakav kovitlac vetra, čega li već, diže nas i ponese u krug oko crkvice. U krugu je ovladala tama i počeše se ukazivati plamičci sveća u crkvici. Ona nije imala krova, ali sve drugo je bilo tu, pa se unutrašnjost nazirala pri plamičcima sveća, a sve gledati iz kovitlaca i odozgo bila je strava od koje se ludelo.
U letu sam uspela da uhvatim Milanku za ruku i čvrsto je privučem sebi. Ako mora da se umre, umrećemo zajedno! Znala sam da se dešava nešto što nije ludilo, duševno posrnuće, već strašna istina u koju ne bih verovala da mi je ko pričao. Milanka je bila kao u transu i nije osećala moje pristustvo. Pobojala sam se da je sa njom gotovo. Potom sam osetila miris tamjana u kovitlacu i nešto nas je lagano, ako što nas je i diglo, prizemljilo ispred zapadnih dveri crkvice. Držala sam Milanku u naručju i milovala joj lice, pričala joj nešto, ali spostvenog glasa nisam čula, jednostavno ga nije bilo.
Tada se iz tame crkvice pojavi spodoba ogrnuta ljubičatim plaštom. Setih se filmova o Drakuli i od straha kao da krv isčeze iz mene. Lice spodobe bilo je mrtvački bledo i jezivo se tim bledilom isticalo od tame koja je vladala. Onda se dve buktinje upališe iznad dveri, ili je to bilo priviđenje buktinje. Ma kako bilo, njihov sjaj podsećao je na zvezdu severnjaču u hladnoći predvečerja. Milanka se trže i otvori oči. Ukočeno, ako da je hipnotisana, gledala je u bledo lice spodobe i njene plave, vodnjikave oči.
Ja sam izbegavala da gledam u lice te avetinje, dok ona tada pokaza rukom da uđemo u crkvicu. Krenula sam, ali Milanka je ostala ukopana. Spodoba priđe, kleče kraj nje i prozračnim prstima pređe joj po licu i pomilova je po razasutoj kosi. Milanka se povrati i rukama obgrli spodobu oko vrata. Gledala sam ih kako kleče i pogledima se miluju, videla sam gde otvaraju usta, ali nisam čula nikakvog glasa. Bože, oni su komunicirali između sebe i nežno rukama ispitivali jedno drugo. Ludo jeste, ali sam odmah stekla utisak da se njih dvoje znaju. Kako i odakle?
U sunovratu svojih misli, ako su to uopšte i bile misli, osetila sam iza leđa nečije prisustvo i okrenula se. Dvojica mladića u vojničkim uniformama, sa kapama u rukama, stadoše i pognutih glava počeše se moliti. U meni srce kao da je odavno stalo. Bila sam sama sebi ledena gromada. Uostalom, sve je bilo tako hladno – plamičci sveća, buktinje iznad dveri – baš sve. Tajanstvena spodoba i Milanka i dalje su se dodirivali, kao da behu jedno telo i duša. Sa strahom sam pogledala dvojicu pridošlih vojnika. Bože, pa oni behu seni! Nisu obraćali pažnju na mene, sve dok ne završiše Molitvu. Onda me jedan od njih uhvati za ruku i povede iz crkvice. Drugi je ostao unutra. Ispred dveri, pod svetlom bleskajućih buktinja, okrenuo me je sebi i dugo me gledao u oči. Imao je lepe oči, iako sav beše prozračan. Tada sam u svesti čula njegove reči i shvatila da pokušava nešto da mi objasni. Pričao mi je da beše vozač tenka i da je predveče, za vreme manevara, zastao sa tenkom u uvali. Sa njim je bio njegov vezista, dok drugi članovi posade behu na bojevom gađanju.
Čim su izašli iz tenka da se rashlade i piju vode na izvoru, desilo im se slično kao meni i Milanki. Ukazala se ista crkvica i bili su magično tamo povučeni nekim zovom koji im je odzvanjao u glavi. Onda je nestalo svega oko njih – tenkova, prepoznatljive okoline, svega sadašnjeg. Rekao mi je da mu je u ovom svetu hladnoće, gde ima još mnogo zemaljskih ljudi, ispočetka bilo teško, zbog sećanja na roditelje, devojku i slično, ali da je sada srećniji i nikada se neće vratiti u prethodni život, iako je to moguće. Pričao mi je o nekim dalekim jezerima koji se nalaze iza horizonta očaja, o prelepim devojkama kakve ljudska svest i razigrana mašta ne može stvoriti i da među njima ima jednu,zvanu Sendi koja jeu taj svet stigla tako što je sletela kolima u neki procep u Švajcarskoj.
Onda je govorio o visokim stubovima pobodenim na iskraju užarene svesti velikog kruga, a taj krug kontroliše sve, bez diktata, hijerarhije, a u njemu se i odvija sve. Pričao je o poznatim ličnostima iz zemaljskog života koje su sada ovde i da se na kraju velike snežne poljane nalazi devet koncentričnih krugova u kojima se bleštavim svetlom ispisuje budućnost čovečanstva i još mnogih svetova beskrajnog Astrala. Po njemu, zemaljski svet čeka vrlo neizvesna budućnost zbog težnje samouništenju, i ta to nije daleko. Pominjao je neke američke oficire što su u vreme Drugog svetskog rata, u bici za Ardene, uleteli u gustu maglu avionom i tako se obreli ovamo. Ti oficiri ne mogu da se pomire sa svojom sudbinom i stalno traže način bega iz ovog sveta hladnoće, ali i lepote neslućene.
Kako sam sa vojnikom komunicirala pomoću misli, pitala sam ga kako ja i Milanka možemo nazad iz ovog sveta. Rekao je da postoji prolaz i daje tu blizu, da ima dosta prolaza, ali da može biti kasno, jer, za razliku od zemaljskog sveta, ovde vreme stoji. Moramo požuriti da se ne bi vratile kasno i tamo zatekle nepoznate ljude.
Zamolila sam ga da izvede Milanku iz crkvice. Otišao je tamo i vratio se bez nje. Rekao je da ona ne želi natrag i da je našla onog kog je tražila u svojim mislima. Htela sam da uđem i da je ubedim da krene, ali mi je vojnik pokazao rukom neku usijanu liniju što se ukazivala u visini tame. Rekao je da požurim i da ta linija zatvara sve prolaze prema materijalnom svetu. Otvoriće se ponovo tek kada na zemlji bude minulo mnogo godina, a za mene bi to bilo odveć kasno. Međutim, pojavila se Milanka, zagrlila me, poljubila, rakla da požurim i da će me se sećati večito. Tada je otišla natrag, a mene je vojnik poveo u tamu i odjednom me snažno gurnuo da sam poletela u vrtlogu nekog vetra i iz nesvesnog stanja se probudila lažeći pod grmovima leske.
Ono posle što sam doživela objašnjavajući Milankinim roditeljima, policiji i kome sve ne, šta se desilo sa drugaricom, preselo mi je dalji život. Htela bih sve to da zaboravim, ali ne mogu. Čudni su putevi ljudske duše.