Čovek može razumno shvatiti da on nije grubo materijalno telo, već da je duhovno biće, a da je telo kao kuća u kojoj on prebiva kao ličnost. Svako kaže – moja ruka, moja noga, moja glava, moj mozak, moje telo… Mi se dakle prema telu odnosimo kao prema objektu kojeg posedujemo. Ako mi možemo posmatrati nešto odvojeno od sebe, kao što je u ovom slučaju naše telo, onda je logično da mi nismo taj objekat, to telo, već onaj koji posmatra. Mi smo svest koja je simptom i manifestacija naše duše.
Duša sa finijim telesnim naslagama kao što je astralno telo, stiče određena iskustva i sećanja o boravku u ovome telu pošto ga napusti i kada uđe u maternicu druge majke. Ta sećanja uglavnom nestaju u boli i šoku kojeg dete doživljava rođenjem, kako nas o tome opširno obaveštava Šrimad Bhagavatan (vedski spis). Dešava se, ipak, da zbog određenih razloga, ta sećanja iz prošlog života ili niza prošlih života ostanu i u određenom obimu se ispoljavaju u sledećem ljudskom životu tako da imamo retke slučajeve da su se neke osobe sećale svog prošlog života. Ti slučajevi uglavnom počinju od male dece koja, čim progovore počinju pričati o nekom svom prošlom životu sa imenima sela, roditelja i čitavim nizom drugih preciznih podataka.
Reč je o slučajevima iz celog sveta a ne samo iz Indije, i niko ne može da kaže da se radi o indijskoj religiji i nameštaljkama. Postoje, takođe, eksperimenti sa hipnozom i vraćenje u prošli život putem hipnoze, što se zove hipnotička regresija. Ti eksperimenti su dali neverovatne i zapanjujuće podatke i rezultate.