Znatnom broju dece koja su izbegla gasne komore izgubio se trag nakon smeštaja po domovima za siročad u Nemačkoj. Dešavalo se da su neka deca najzad zbrinuta zahvaljujući nemačkim devojkama koje su kasnije postajale neveste okupatora. Slika dole levo: jedno od Lebensborn porodilišta.
Kada se rat završio, saveznički istražitelji uzalud su pokušavali da prikupe sve činjenice i podrobnosti u vezi sa super-rasističkim programom. Nacisti su, u stvari, na suđenju u Nirnbergu, optuženi zbog 40.000 otete plavokose dece iz Poljske koja su podvrgnuta svakakvim zlokobnim rasističkim eksperimentima, ali uzalud – uvek se nailazilo na zid ćutanja kod svih koji su, na bilo koji način, bili umešani u Lebensborn projekat, uključujući tu i zvaničnike – pa i majke koje su izgubile svoju decu po okupiranim zemljama. Zavera ćutanja – sem u vrlo retkim slučajevima – ostaje i dalje neprekinuta.
Pa ipak, ne može se zauvek zanemarivati istina, o čemu svedoči ispovest jednog Lebensborn deteta – sada odraslog čoveka koji je uneo malo svetla u mračne tajne nacista.
Posle više od dve decenije od Drugog svetskog rata i izuzetno retko i vrlo stidljivo, počele su se pojavljivati ispovesti planski rođene dece pod nacističkom kontrolom tokom gnusnog i monstruoznog Hitlerovog ‘Lebensborn’ plana za stvaranje super rasnih arijevaca koji bi jednog dana – ‘zagospodarili’ svetom. Srećom, zahvaljujući bezmernim žrtvama svih savezničkih vojski nacizam je pobeđen, ali je ostavio dubok trag u mnogim zemljama Evrope.
U pokušaju da otkrije tajnu svog rođenja, Olaf Ziner-Švedeman, visok čovek plavih očiju, iz malog mesta Švarcvald pokraj Štutgarta, morao je da sazna i doživi mnogo bolnih trenutaka, naročito tokom svog detinjstva. On je, u stvari, jedno od 2.800 dece rođene u nacističkoj Lebensborn klinici u Štajnheringu kraj Frankvurta, prvoj klinici takve vrste u Nemačkoj.
Odrastao je pokraj fanatično nacistički nastrojene majke koja je na sve moguće načine nastojala da i sina zadoji takvim ubeđenjem. Uspinjala se njegova majka, Ana Marija Švedeman, iz sve snage da ubedi Olafa da je on ‘poseban’ i predodređen za nešto veliko u životu, ali je vremenom, kako je Olaf rastao, postigla suprotan učinak, jer je uskoro postalo očigledno da je njeno dete mrzi. Ipak, sve do svoje smrti 1976. godine bila je prava noćna mora za svoga sina.
Olafova majka bila je pripadnik nacističke partije od rane mladosti – i to vrlo aktivan. Otac, Maks Ziner iz Bunišugena, takođe je bio ubeđeni nacista još kao član Hitler Jugneda – omladinske organizacije nacista. Učestvovao je u ratu na ruskom frontu gde je 1943. godine ranjen, ali je preživeo rat i vratio se u Nemačku. I Maks je, poput odabranika za stvaranje super rase, bio visok, svetle kose i plavih očiju. Slika levo: unutrašnjost jednog od porodilišta.
Olaf priča: ‘Roditelji mi nisu živeli zajedno, a venčali su se tek tri meseca pred moje rođenje. Ispočetka su se izgleda voleli, ali ga je majka posle omrzla. Zbog toga sam oca video svega desetak puta u životu. Olafova majka, budući da je bila lepa, plavokosa, zelenoplavih očiju, dobrovoljno se prijavila klinici Štajnhering ‘kako bi ispunila svoju dužnost prema Trećem Rajhu i svom omiljenom vođi, Hitleru.’ Odmah po rođenju uzela je svoje dete i nastojala da ga sama othrani i vaspita i to pod vrlo strogim nadzorom. Olaf još kaže: ‘Kada sam bio mali, majka me je tukla ako bih zaplakao. Terala me je da stojim mirno kao vojnik i to jako dugo, činilo mi se satima. Govorila mi je da sam posebno dete i da ću jednog dana vladati svetom. Ali, kada je shvatila da je rat izgubljen, počela je da mi prebacuje da sam joj teret, da sam ‘uspomena’ na naciste i da bi najbolje bilo da umrem. Bila je ogorčena i besna, naročito kada bih je ispitivao o nacistima i kao se tada živelo.