Ideja da se svetom živih kreću duhovi i aveti, druga je strana univerzalnog verovanja u postojanje duše. U neolitu je postojao običaj da se preminulima, predostrožnosti radi, polome noge da ne bi mogli da izlaze iz groba. Kristofer Kolumbo otkrio je da se Indiosi sa Hispaniole toliko boje ‘pogrešnih’ susreta, da proveravaju ima li njihov sagovornik pupak – jer su verovali da ih aveti nemaju.
Hamlet u Šekspirovoj drami saznaje od duha svog oca da ga je ubio brat Klaudije. A kada su sredinom XIX veka sestre Kejt i Margaret Foks počele da pomeraju stočiće, spiritizam je postao popularni metod za istraživanje postojanja duše. Upražnjavali su ga ozbiljni ljudi poput lekara Cezara Labroza, pisca Konana Dojla – tvorca slavnog detekriva Šerloka Holmsa, političara Đuzepea Garibaldija… Ali, bez mnogo rezultata. Do dana današnjeg, nisu ponuđeni uverljivi dokazi o efikasnosti spiritizma – ili se kriju od očiju šire javnosti!
Aktuelnija su, međutim, takozvana iskustva bliske smrti. To su ispovesti ljudi na samrti, koji su buđenje iz kome vrlo često opisivali kao ulazak u tunel na čijem se kraju videlo jako svetlo. Često pričaju da su se vratili jer su ih rođaci, prijatelji ili anđeli zvali ili vukli za ruku. Druga iskustva bliske smrti tiču se ljudi koji su se našli u životnoj opasnosti. Oni se sećaju da su izašli iz sopstvenog tela (često dok su bili na operacionom stolu) i sa visine posmatrali sve što se oko njih dešavalo. O tim iskustvima danas postoji već podeblji dosije, a fenomenom se bave i naučni timovi raznih univerziteta širom sveta. Njihov cilj je da otkriju ima li sličnosti u iskustvima zapadnog i istočnog sveta.
Naučnici misle da ta iskustva nastaju u trenucima izmenjenog stanja svesti, koje je univerzalno. Međutim, ispostavilo se da u Indiji, Kini, Maleziji i Japanu, iskustva bliske smrti izgledaju drugačije nego u zapadnom svetu. Kultura i religija očigledno utiču na način na koji se doživljava susret sa smrću. Umesto tunela sa svetlom na kraju, Indijac opisuje Šivu, Kali ili druga božanstva. U Japanu je razlika još veća: tamo je najčešća vizija reke i prelepog cveća. Preći reku simbolično znači prihvatiti smrt. Niko na istoku na pominje tunel i blistavu svetlost. Istraživanja pokazuju da je 45% Japanaca koji su se probudili iz kome imalo takve vizije. Nešto više od polovine je uz viziju reke i cveća iskusilo bolove i patnju – za razliku od zapadnjaka, koji pričaju o osećanju mira i spokoja.
Postoje li, dakle, razne vrste onog sveta, ili sva ta iskustva dokazuju da drugi svet ne postoji? Teško je to reći. Naučnici su otkrili da je iskustvo bliske smrti moguće izazvati ketaminom, anestetikom koji se koristi za umanjivanje porođajnih bolova. Tokom eksperimenta kada je 50 ljudi primilo ovaj anestetik kao lek, pokazalo se da je trećina imala neku vrstu iskustva bliske smrti: izlazak iz tela i viziju celog života u jednom trenutku. Istraživače je najviše iznanadilo to što niko od njih nije pretpostavio da je u pitanju halucinacija – svi su bili ubeđeni da su to zaista doživeli.