Pre više od 250 godina, holandski naučnik po imenu Pieter Van Mušenbrok (1692-1761) poslao je pariskoj Akademiji nauka dopis, u kome navodi svoje eksperimente sa elektricitetom. Holanđanin je tada izazvao pravu senzaciju. Godina je 1747. Njegov pronalazak koji će ga uvesti u panteon besmrtnika, dobio je ime Lajdenska boca, a nazvan je po Van Mušenbrokovom rodnom gradu. Bila je to veoma jednostavna naprava koja je akulirala i skladištila velike količine elektriciteta koji bi, oslobođen, proizveo snažan udar. Kako je sam pronalazač opisao: ‘čitavo moje telo se protreslo kao da me je udarila munja’. U okvirima nauke XVIII veka, Van Mušenbrukov tajanstveni pronalazak je uskoro prevazišao radozlanost njegovih kolega naučnika. Bendžamin Franklin ga je nazvao ‘Mušenbrokova veličanstvena boca’, pa je nastavio da sprovodi čitavu seriju ponekad vrlo bolnih eksperimenata, ne bi li tačno utvrdio kako se može stvoriti tako jak ‘električni urnebes’ iz nečega što nije ništa više nego staklena boca napunjena vodom. Bendžamin Franklin je mislio da je lajdenska boca odlična stvar za lov na ćurke i nastavio je da eksperimentiše sa njom. Iskoristio je staklenu teglu zapremine oko pola litre za jedan od eksperimenata i uspeo je samog sebe da onesvesti. Probudio se tek posle nekoliko sati. Jedan od najčuvenijih eksperimenata je bio onaj kada je iskoristio dečijeg zmaja da uhvati munju u lajdensku bocu pomoću svilenog konca i ključa.
Neki savremeni naučnici sumnjaju da je Frenklin zaista uspeo da izvede ovaj eksperiment – sledeću dvojicu entuzijasta koji su pokušali da urade istu stvar, munja je ubila na lisu mesta. U svakom slučaju, nipošto ne pokušavajte da ovako nešto sami pokušate !
Pre otkrića lajdenske boce, jedini način proizvodnje elektriciteta bile su frikcione mašine – stakleni globusi koji rotiraju oslanjajući se na kožnu ili svilenu podlogu, pa se na osnovu trenja stvara mali statički naboj. Lajdenska boca, iako se oslanja na frikcione mašine za punjenje, predstavljala je značajan korak napred u razumevanju i razvoju elektriciteta. Korak koji neće prevazići niko, sve do pojave Aleksandra Vole 1800. godine.
Knjiga koja je štampana 1899. godine opisuje lajdensku bocu na sledeći način: Čini je staklena tegla iznutra i spolja obložena kalajnom folijom sve do 2 ili 3 centimetra pri vrhu. Zato se može smatrati kondenzatorom koji sadrži dve paralelne ploče (pozitivnu i negativnu), koje razdvaja dielektrični stakleni izolator. Tegla je zatovrena drvenim poklopcem, kroz čiji je centar provučena mesingana šipka sa mesinganom kuglicom na vrhu i kratkim metalnim lancem na donjem delu, ali dovoljne dužine da dotakne oplatu kalajne folije. Kalajna dolija služi kao izolatorski provodnik koji se zgodno puni preko mesingane kuglice. Tegla se ili stavlja na sto ili drži u ruci, tako da je spoljni omotač povezan sa uzemljenjem.
Iz ovog opisa je savim lako, čak i uz tek osnovno poznavanje elektriciteta, shvatiti osnovne principe funkcionisanja radne verzije. Ono što nam opis ne govori je koliko je veliki obim tegle u odnosu na naboj. Na primer, tegla od 500-1.000 grama – kakva je uobičajena staklena tegla, mogla bi da proizvede naboj za 220 volti, tačno onoliko koliki je i napon naše kućne električne mreže!
Danas se lajdenska boca smatra delićem proste ali značajne tehničke istorije, ali je konstantno u upotrebi 250 godina od trenutka kada je pronađena. Preživela je do današnjih dana u naprednijem obliku kondenzatora čiji se rad zasniva na potpuno istim principima, iako na daleko rafiniraniji način. Lajdenska boca ostaje jedna od ključnih komponenti bezbroj savremenih električnih uređaja i sistema i proizvodi se u ogromnim količinama – preko 200.000 miliona primeraka godišnje.
