Dve su osnovne i suprotne teorije zbog čega je došlo do nuklearne katastrofe u Černobilo. Prva teorija isključivim i jedinim krivcima smatra osoblje koje je u to vreme radilo u elektrani, dok druga teorija smatra kako je za katastrofu isključivo kriv dizajn nuklearnog reaktora RBMK-1000. Takođe, postoji i teorija zavere koja smatra kako se otpočetka znalo da RBMK reaktor ima ozbiljnih problema te da se su te informacije namerno skrivene od osoblja te kako je to ustvari glavni razlog zašto je većina osoblja bila sastavljena od ljudi koji nisu znali gotovo ništa o RBMK reaktoru.
Kao glavni razlozi u prilog teorije o lošem dizajnu reaktora navode se opasno visoki koeficijent ispražnjenja što pospešuje nuklearnu reakciju ukoliko se u reaktorskoj vodi za hlađenje počnu stvarati mehurići pare te vrlo lako dovodi do nekontrolirane reakcije, ukoliko nema vanjskog posredovanja. S druge strane veliki nedostatak reaktora je bio i u građi kontrolnih poluga. Naime u nuklearnom reaktoru se kontrolne poluge stavljaju u reaktor kako bi se usporila reakcija, a u reaktoru RBMK su krajevi tih kontrolnih poluga u dužini od jednog metra bili od grafita, šuplji i napunjeni s vodom dok je stvarno funkcionalni ostatak koji apsorbira neutrone i sprečava reakciju bio napravljen od borovog karbida. Zbog tog dizajna u trenutku kad su šipke inicijalno umetnute u reaktor grafit koji je neutronski moderator ustvari je pospešio nuklearnu reakciju, umesto da je uspori. Zbog toga se i u prvih nekoliko sekundi od aktivacije kontrolnih poluga povećala produktivna snaga reaktora, umesto da se, kako je to bilo željeno, smanjila.
Nepripremljeno i neiskusno osoblje nije znalo da su postigli suprotan efekt. Takođe, kanali s vodom teku vertikalno kroz jezgro što znači da se temperatura vode povećava kako voda ide prema gore i stoga čini temperaturno stepenovanje u jezgri. Taj efekt naročito dolazi do izražaja ukoliko se gornji deo pretvori u potpunosti u paru jer taj deo nakon te radnje više nije propisno i dovoljno hlađen te se time znatno povećava reaktivnost. U prilog lošeg dizajna svakako valja ubrojiti i samo delomični sistem zaštite od kontaminacije, a kojim su se hteli izbeći veliki troškovi koje bi puni sustav zahtevao s obzirom na veličinu reaktora, a reakciji su svakako pridoneli i nusprodukti fisije koji su se taložili u radu reaktora koji je bio u pogonu duže od dve godine.
Kao glavni razlozi teorije po kojoj je osoblje isključivi krivac za nastalu nuklearnu katastrofu ističe se da se osoblje nije držalo propisanih procedura i sigurnosnih mera i to prvenstveno zahvaljujući njihovom neznanju i neiskustvu, loše komunikacije između glavnih operatora i samog osoblja u elektrani te naročito činjenica da je noćnu smeno radilo drugo osoblje koje nije bilo upoznato s problemima oko prvobitnog sprovođenja testa od strane dnevne smene te ponovno započelo ispočetka sprovoditi već započeti proces.
Pre eksplozije planirano je proširenje nuklearne elektrane sa još dva reaktora, ali nakon havarije nuklearnog reaktora broj četiri, prekinut je dalji rad na nedovršenim reaktorima pet i šest, a oštećeni reaktor četiri je bio zatvoren te je između mesta nesreće i operacijskih zgrada postavljeno 200 metara betona. Prva tri reaktora su ipak uredno nastavila sa radom zbog pomanjkanja struje u Ukrajini. Ali, sada su i oni stavljeni van pogona i to reaktor broj dva nakon požara koji je izbio 1991, reaktor broj jedan 1996, a reaktor broj tri 2000. godine kada ga je prilikom svečanosti zatvaranja kompletne elektrane zatvorio tadašnji predsednik Ukrajine Leonid Kučma. Međutim, još uvek vrlo potencijalna opasnost leži u takozvanom betonskom sarkofagu, kako se u javnosti zove poznati zaštitni sloj betona stavljen preko oštećenog reaktora broj četiri, odnosno njegovoj sposobnosti da zadrži radijaciju.
Naime, budući da je sarkofag bio na brzinu napravljen zbog brzog sprečavanja daljnjeg širenja radijacije, on ne predstavlja dugoročno optimalno rešenje, a već je prošao i znatan niz godina od njegove izgradnje te se na njemu jasno vide znakovi vremena. Procene govore da bi već jedan manji potres bio dovoljan da sruši krov sarkofaga, a što bi značilo ispuštanje novog radioaktivnog oblaka. Veliki problem predstavlja i voda koja ulazi u sarkofag, te širi radioaktivne čestice čitavom uništenom zgradom, a u zadnje vreme velik problem predstavlja i prašina, budući se mnoge radioaktivne čestice slične pepelu gomilaju i talože. Taj problem je delomično otklonjen ugradnjom filtracije vazduha 2001 godine. Ukrajinska vlada je 2007.godine usvojila predlog za izgradnjom čeličnog kućišta oko reaktora koji će stajati 1.4 milijardi dolara, a koji će biti dugačak 200 metara i širok 190 metara. Završetkom gradnje tog čeličnog kućišta trebalo bi se započeti i sa rastavljanjem samog nuklearnog reaktora.