Bio jednom jedan mladić, koji je danima, nedeljama i mesecima učio molitve. Ali se u njegovoj glavi nije ništa zadržavalo. Sve je oticalo poput vode, ništa bitno nije ostajalo. Potpuno razočaran, rešio je da prestane da se moli. U to ču za jednog starca, velikog molitvenika koji se podvizavao u pustinji.
– No, dobro – pomisli mladić – posetiću mudraca i pokušaću poslednji put da nađem odgovor na pitanje kako se treba moliti. Krenuo je na put, pronašao mudraca i upitao ga:
– Veliki učitelju! Da li bi hteo da me naučiš pravoj molitvi, da osetim korist od toga?
Starac – podvižnik odgovori mu:
– Vidiš li ono prljavo sito tamo?
– Da! – odgovori mladić.
– Uzmi ga i iz reke donesi vode u njemu.
Mladić je uzeo sito, otišao sto metara do reke i zagrabio sitom vodu. Čim je sito izvukao, sva voda je iscurela. Vratio se Starcu sa praznim sitom. Kad ga je ugledao, starac mu je rekao da opet ide na reku i zahvati vode. Tako je mladić išao nekoliko puta. Na kraju mu je dosadilo, pa je upitao Starca:
– Zašto me mučiš da radim besmisleni posao, kad voda u situ ne može da se nosi?
Starac mu je odgovorio:
– Sine moj, isto je sa molitvom. Ti zaista nisi doneo ni jednu kap vode, ali je sito, koje je bilo prljavo, sada čisto. Tebi se samo čini da od molitve nemaš koristi i da u tebi ništa ne ostaje. Molitva te pročišćava, iako ti to ne osećaš, isto kao što voda čisti ovo sito.
