Let na sopstveni pogon! Gledajući ptice, čovek je oduvek zamišljao sebe kako lebdi u vazduhu. Međutim, njegove fizičke osobine, kao i gravitacija, učinili su svoje. Čovek stoji čvrsto na zemlji, osim, ako ipak ne postoje načini za lebdenje, kao i ljudi kojima je to ‘u krvi’. U svakom slučaju, ovde se radi o jednom fenomenu koji stoji u suprotnosti sa temeljnim zakonima prirode, barem onakvim kakve mi poznajemo. Ali da li poznajemo baš sve? Uzmimo kao primer Josifa de Kopertina (1603-1663). O tom katoličkom svecu postoji oko 100 izveštaja očevidaca koji su bili ubeđeni da su posmatrali ovog kaluđera kako lebdi.
Godine 1645. španski ambasador je posetio kaluđera u njegovoj ćeliji u Asiziju, pokrajina Peruđa u srednjoj Italiji. Španas je zatim svojoj ženi oduševljeno pričao kako je imao sreću da upozna jednog novog svetog Franju Asiškog. Sada je i gospođa ambasorka izrazila želju da upozna Josifa. Čestiti kaluđer dobio je naređenje da se uglednoj dami predstavi u crkvi. Ali kad je stupio u Božju kuću, njegov pogled se usredsredio na jedan kip Device Marije. Odjednom, tako glasi istorijski izveštaj, on se odigao od tla i odlebdeo dvanaest koraka iznad glave prisutnih, sve dok nije stigao do postolja na kojem je kip stajao. Tu je počeo žarko i odsutnog duha da se moli. To je potvrdio veći broj svedoka.
Drugom prilikom kaluđer je otišao na šetnju u prirodi. Odjednom je odlebdeo u vis – naprosto tako – i spustio se na granu jednog maslinovog stabla, gde je pola sata klečao i usrdno se molio. Kad se njegov zanos okončao, jedan sveštenik morao je doneti merdevine da zbunjenom kaluđeru pomogne da siđe sa drveta.
Kad je Prospero Lambertini, kasnije papa Benedikt XIV, otpočeo pripreme za proglašenje Josifa de Kupertina za sveca, i on je u prvi mah bio sluđen izveštajem o čudesnim podvizima tog kaluđera. Poznat kao realista, Lambertini je temeljno proučio debeli svežanj iskaza očevidaca. Na kraju je ipak kapitulirao i rezignirano napisao u svome obrazloženju: ‘Očevici, u čiju se čestitost ne može posumnjati, posvedočili su da je zaista dolazilo do čudnih i čestih uzdizanja u vazduh…’ I tako je 1767. godine Kopertino bio proglašen za sveca.
Sličan je i slučaj Tereze Avilske (1515-1582). Ta španska kamelićanka (pripadnica monaškog prosjačkog reda) izveštava u svojoj autobiografiji da je ponekad tokom žarkih molitvi lebdela iznad tla. ‘Činilo se, kad bih pokušala da se oduprem, da me nekakva velika sila ispod mojih stopala diže uvis. Priznajem, to me je u početku ispunjavalo velikim strahom. Kad čovek vidi svoje sopstveno telo kako se otrže od Zemlje…, njegova sposobnost zapažanja ne biva izgubljena. U svakom slučaju, ja sam bila kadra da vidim sebe odignutu visoko u vazduh’.
Ubrzo posle smrti sestre redovnice desetak očevidaca posvedočilo je pred španskom inkvizicijom da su posmatrali Terezu dok je lebdela. Evo iskaza sestre Ane: ‘Bila sam na podijumu za hor, gde sam čekala da zvono zazvoni, kad je naša sveta majka ušla i kleknula… Dok sam gledala, ona se uzdigla oko pedeset centimetara iznad tla, a da pri tome nije stopalima dodirivala pod. Bila sam zaprepašćena, a ona je drhtala čitavim svojim telom. Prišla sam joj i provukla svoje ruke ispod njenih stopala… Onda je ona odjednom krenula naniže i spustila se na svoje noge. Okrenula se prema meni i upitala me da li sam sve vreme tu stajala. Odgovorila sam potvrdno, i ona mi je naredila da nikome ne govorim o tome šta sam videla…’
