U davna vremena tokom procvata jedne drevne civilizacije gde su se poštovali ljubav i mudrost, mladi su se poučavali primerima i ličnim iskustvom. Jednog dana posmatrajuću svog učitelja mladi učenik ga upita:
– Tako si smiren, mudar, uvek dobro raspoložen, nikada se ne ljutiš… Otkrij mi tajnu i pomozi mi da i ja postanem takav.
Učitelj je prihvatio i zamolio učenika da donese krompir i jedan običan džak.
– Kada se na nekoga naljutiš i sakriješ svoju uvređenost – reče učitelj – uzmi jedan krompir pa sa jedne njegove strane napiši svoje ime, a sa druge ime čoveka sa kojim si se zamerio, a onda stavi krompir u džak.
– I to je sve? – upita učenik iznenađeno.
– Ne, – odgovori učitelj – potrebno je da uvek sa sobom nosiš taj džak, i svaki put kada se se osetiš uvređeno da u njega staviš krompir.
Učenik je pristao. Prošlo je neko vreme. Džak se punio krompirima i postajao poprilično težak. Bilo je vrlo nezgodno stalno ga nositi sa sobom. Uz to krompiri koji su prvi stavljeni u džak počeli su da se kvare. Neki su proklijali, a neki istrulili i širili neprijatan miris. Učenik je došao kod učitelja i rekao:
– Nemoguće je ovo nositi sa sobom. Prvo, džak je suviše težak, a drugo, krompir se pokvario. Predloži nešto drugo.
Ali učitelj je odgovorio:
– To isto dešava se i u tvojoj duši. Kada se na nekoga naljutiš ili se uvrediš, tvom ‘duševnom džaku’ se dodaje još jedan težak ‘krompir’ iako ti to odmah ne primećuješ. Zatim džak postaje sve veći i teži. Postupci se pretvaraju u navike, navike u karakter koji rađa poroke i osobine koje zaudaraju popup ustajalog krompira. I na taj tovar lako bi zaboravili da nije suviše težak da ga stalno nosimo sa sobom. Dao sam ti mogućnost da posmatraš ceo taj proces sa strane.
Svaki put kada odlučiš da se uvrediš ili da nekome naneseš uvredu razmisli da li ti je taj ‘krompir’ potreban.