Vladika Nikolaj je Drugi svetski rat prorekao još 1931. godine u knjizi ‘Rat i Biblija’! On tu podrobno nabraja i analizira objektivne odkaze i znakove koji nemonovno vode novom svetskom sukobu. Razmatra takođe i uzroke, za koje kaže da su u osnovi isti otkad je sveta i veka, a na koje najbolje može ukazati Sveto Pismo: ‘Ko bi nam (onda) mogao ukazati i objasniti uzroke budućeg rata, ili rata uopšte? Niko drugi do Svetoga Pisma Božijeg. Ne postoji nijedna knjiga na svetu izvan Biblije, u kojoj je opisano toliko ratova sa datim praizvornim objašnjenjima istih… Ne postoji nijedna filozofija rata koja bi mogla dati zadovoljavajuće odgovore o uzrocima rata i predvideti pobedu ili poraz jedne ratujuće strane. Takve odgovore i takva predviđanja samo Biblija može dati… Jer ratovi koji su u njoj opisani i objašnjeni, tipični su za sve ratove u prošlosti i budućnosti…’
Međutim, ono što zapanjuje jeste sa koliko je detalja prorekao kakav će biti taj rat: ‘Ni java, ni snovi, ni mašta poštenih i razumnih ljudi ne mogu ni približno predstaviti preužasnu sliku predstojećeg rata, kome čovečiji rod korača u susret. To će biti rat potpuno lišen milosti, poštenja i viteštva. Viteški rat između Izrailjaca i Filistejaca, u kome dve vojske posmatraju borbu između svojih predstavnika, Davida i Golijata, očekujući od ishoda te borbe svoju pobedu ili poraz, samo je jedna čobanska idila prema ratu predstojećem. I rat Arđune protiv Bhišme, opisan u Mahabharati, samo je jedna idila. Kao idila je i rat na Kosovu između Srba i Turaka. Pa idila čak i rat Napoleona protiv Moskve. Šta ja to govorim? Ta svi ratovi u svetu, u kojima su imalo zasijali zraci milosti, poštenja i viteštva, svi ratovi koji su mogli dati nadahnuće bar jednom dobrom pesniku i jednoj dobroj pesmi – idila su prema ratu koji predstoji. Jer budućim ratom neće se ciljati samo pobeda nad protivnikom nego istrebljenje protivnika. Potpuno uništenje ne samo boraca nego i cele njihove pozadine, njihovih roditelja, dece, bolesnika, ranjenika i zarobljenika, njihovih sela i gradova, stoke i koševa, železnica i drumova! Plamen koji ne misli i ne pravi razliku.
U prošlom ratu kukalo se nad Remskom katedralom. U novom ratu smejaće se nad ruševinama mnogih kadedrala, mnogih narodnih svetinja, vekovnih spomenika i svega ostalog što je ljudskom srcu na rodnoj grudvi zemlje milo i dragoceno. Oganj će se bacati neštedimice sa zemlje, sa vode, i iz vazduha, na sve ono što je protivničko. Oganj, olovo i čelik padaće kao plaha kiša koja sve plavi i predaje smrti. Uz to će doći i električne munje, električni tenkovi, železne brzohodne i brzometne naprave, i Bog zna – kakve sve đavolove adske sprave za ubijanje, gaženje i mrcvarenje ljudi,stoke, bilja i stvari. A kao kruna svega toga doći će poslednji i vrhovni izum latino-tevtonske civilizacije – smrad! To jest smradni gasovi, bacani na protivnika i njegovu domovinu iz najraznoraznijih oruđa i u najrazličitijim preparatima. Svaka živa stvar, koju je svevišnji Tvorac obdario organom za disanje radi naslađivanja Njegovim čistim i životvornim vazduhom, izdisaće u grčevima od otrovnog smrada, kojim je bude pozdravljala civilizacija zapadna…
Cifre budućeg rata prevazići će u svakom pogledu, osim u pogledu pošteđenih, cifre svih ostalih ratova u istoriji ljudskog roda. U toku samog rata biće mobilisani i dečaci od dvanaest godina pa na više i mnoge žene i devojke. Rekvizicijom će se oduzeti za vojne potrebe sve, ali sve, što pozadina bude imala… Stari sa sitnom decom i bogaljima, ostaće u praznim i hladnim kućama, sa ispražnjenim ambarima i oborima, bez ikakvih alatki, bosi, goli, gladni – gladni ljudi u opasnosti od gladnih zverova. Čupaće pomalo travice, gde je još bude preostalo od ognja ratnoga, grepšće zemlju i skidaće koru… A nastaće i takvi studeni dani, da će ljudi pogoreti sve knjige iz biblioteka, javnih i privatnih, i sve slike i umetničke predmete iz muzeja… Mnogi će od užasa pozveriti, oblesaviti ili poludeti… A u daljem toku rata vrhovne komande će izdati zapovesti da svi ti bedni komadi i komadići roda ljudskog presele u peštere planinske zbog opasnosti od smrada otrova… Tako da će u toku rata ljudska obitavališta, gradovi i sela, kuće i kolibe, biti pusti… I kada se rat bude završio, posle dugog trajanja, videće se svi ti zbegovi, peštere i jaruge planinske ispunjene mrtvačkim kostima.
Taj rad neće se u stvari voditi ni u ime vere, ni u ime slobode, niti u imedomovine i nacije – mada će se to isticati kao gesla – nego uglavnom u ime mržnje i osvete, otmice i grabeži… U svim vojskama biće mnogo izdajnika i potplaćenih špijuna. Sledstveno, biće mnogo međusobnog nepoverenja – i među vojnicima pod istom zastavom – i biće i streljanja čitavih ratnih jedinica. Pored krivih, izginuće i veliki broj pravih od sopstvenih vlasti… Biće i potpunog odsustva junaštva i junaka…
Mrtve ratne mašine predstavljaće upravo glavne i jedine junake buduće vojne. One će izgledati življe, razumnije, moćnije i hrabrije od čoveka, svoga tvorca i gazde. Čovek će biti tako ništavan usred svojih mašina, i bedan i ustrašen! On će aplaudirati svojim ratnim mašinama kao što je nekad aplaudirao junacima. Jedan veliki deo svih opasnih užasa budućeg rata mi smo već doživeli i videli u prošlom svetskom ratu. A ratovi budući biće kudikamo stašniji od svih ratova prošlih…’