Posle revolucionarnih otkrića u neurologiji u prošlom veku i iscrtavanja detaljnih ‘mapa’ mozga, poslednjih decenija naučnici kao da tek počinju da shvataju koliko malo razumeju njegovo funkcionisanje. Na primer, harvardski profesor Kurt Fišer je u intervjuu za univerzitetski magazin nedavno istakao da danas postoje mnoga verovanja o ‘podeli’ funkcija u mozgu koja su prilično netačna. Jezik, na primer, nije samo leva hemisfera zadužena za jezik, niti je snalaženje u prostoru ‘posao’ desne. Fukcije su podeljene, ali je stvar veoma, veoma složena. Zapravo, u svemu što se obavlja učestvuju obe hemisfere. Klinička ispitivanja su pokazala da u slučaju povrede jednog dela mozga, susedni može da preuzme deo funkcija povređene zone. Ako je povreda leve strane veća, posao može da preuzme odgovarajući deo desne hemisfere. Postavlja se pitanje: kako se odvija preuzimanje funkcija? Ovo se događa čak i kad je veza između hemisfera prekinuta (što je jedan od tretmana težih oblika epilepsije). Kako odvojene hemisfere komuniciraju? Ko upravlja preuzimanjem funkcija? Odakle?
Naučnici su nedavno otkrili i dokazali da je naše svesno razmišljanje i doživljavanje samo delić onoga što se dešava. Razne psihološke škole o tome govore odavno, ali sada je reč o nečem osnovnijem, prostijem i – šokantnijem. Prošlogodišnja ispitivanja neurologa sa Instituta Maks Plank iz Lajpciga, koje je predvodio profesor Džon-Dilan Hejns, pokazala su da svaka naša svesna odluka
(da kupimo ova ili ona kola, na primer) ima pre-odluku koja se u određenom delu mozga javlja jedan dobar deo sekunde pre nego što smo mi sami svesni šta smo odlučili. Ovaj eksperiment je zapravo bio tek ponavljanje slavnih radova neurologa Bendžamina Libeta iz San Franciska, koji je pokazao da mozak pokreće odgovarajuću akciju skoro sekundu pre nego što mi odlučimo da pritisnemo ovo ili ono dugme.
Stručnjaci spekulišu da je u pitanju neka vrsta delimične potvrde teorija Sigmunda Frojda da je naša ‘slobodna volja’ zapravo u kandžama podsvesnog (sada je poželjniji izraz ‘nesvesno’), ali opet – teško im je da objasne gde je to nesvesno, odakle stiže i kako utiče na odluke. S druge strane, jednako se tako može pretpostaviti i da mozak zna pre nas šta mi želimo jer mu je – kao i nama –
javljeno. A ako se samo malo udaljimo od ‘akademije’, pitanja se umnožavaju. Neobično veliki broj zaposlenih u Svetskom trgovinskom centru u Njujorku se 11. septembra 2001. godine nije pojavio na poslu – javili su da su bolesni ili da im je bilo ‘loše’. Kod mnogih avionskih nesreća postoje iskazi ljudi koji su u poslednjem trenutku otkazali let zbog ‘lošeg predosećaja’. Pred rušenje ‘konkorda’ 2002. godine, francuska posada je imala mračne predosećaje. Avion koji se 11. septembra 2001. srušio na Pentagon imao je 78 praznih sedišta, što je veoma neobično za tu liniju u to vreme. Svi smo čuli za iskustva ‘predosećanja’ neprijatnih događaja. Neki od nas su ih možda, na žalost, i imali.
Za razliku od telepatije koja ‘preskače’ prostor, fenomen predosećanja i predviđanja (prekognicije) je posebno ozloglašen – jer ‘preskače’ vreme. Ako moderni naučnik i može da zamisli elektromagnetne talase koje proizvodi mozak (pa koje onda i neki drugi mozak može da ‘pokupi’ i dešifruje na velikoj razdaljini), predosećanje budućnosti je svakako apsolutno nezamislivo. Dr Din Radin, naučnik-istraživač koji se paranormalnim pojavama počeo baviti u okviru projekta
‘Stargate’ američke vojske, u jednom eksperimentu je ispitanike prikačio na detektor laži kako bi im merio električnu reakciju kože (galvanski refleks) na fotografije koje im je pokazivao. Među neutralnim slikama su se nalazile i dramatične – sa nasiljem ili erotične. Radin je na aparatu zabeležio jasne skokove koji su odgovarali trenucima prikazivanja dramatičnih fotografija – osim što su se reakcije dešavale nekoliko sekundi ranije. Slična ispitivanja decenijama su vršena u PEAR laboratoriji osnovanoj pri slavnom Prinston Univerzitetu, a značajni su i radovi holandskog profesora psihologije dr Dika Birmana. Rezultati ovih i brojnih drugih studija pokazuju da ljudski um ne može da predvidi budućnost, ali da može da ‘predoseti’ emocionalno nabijene ili opasne
događaje.
Ovi naučnici, svi školovani u akademskom duhu, skeptični pri tumačenjima i oprezni u eksperimentima, ne plaše se da postave pitanja, organizuju eksperiment i – što je još hrabrije – da objave svoje nalaze.