Sposobnost otklanjanja – čak i prihvatanja boli, u mnogim je religijama širom sveta znak vere. Ali ako postoji mesto na ovoj zemlji gde više nego bilo gde drugde telo dobrovoljno trpi i unakazuje Bogu za ljubav, onda ono leži duboko u džungli jugoistočne Šri Lanke, u Kataragami. Tamo – u hramu podjednako svetom indusima, muslimanima i budistima, ti obredi traju cele godine.U septembarskim svečanostima bičevanju se podvrgavaju uglavnom indusi, ali čak i tad se, u džamiju KHIZR THAKUJU, mogu videti muslimani koji se probadaju noževima i mačevima te uteruju čelične šiljke u telo. Kad padne mrak, zanos se usredsredjuje na drugo, privučen sjajem i titravim zrakom najmisterioznijeg od svih obreda – hodanjem po vatri.
Ognjište dugačko 6 do 10 metara mora se pripremati danima. Dim, plamen i na, kraju, usijani titravi zrak suočava pokajnike s obećanjem najsavršenijeg povezivanja sa bogovima induskog panteona. Godinama su praktični, možda skeptični ljudi dolazili u Kataragamu, donoseći sprave za merenje temperature i pribor iz raznih laboratorija. Više nema sumnje da temperatura kamenja u sredini dostize 800 ili čak 1000 stepeni Celzijusa.
Kandidati za to teško iskušenje najpre u koloni dolaze do reke da po induističkom obredu operu celo telo. Potom polako i promišljeno kreću do ognjišta, izgovarajući reči molitve. Temperatura usijanog kamenja dovoljno je jaka da posmatrače drži na udaljenosti od nekoliko metara, ali induski sveštenik koji predvodi pokajnike, bez oklevanja ulazi u vatru. Bez otezanja ili žurbe prolazi s kraja na kraj, a potom se neuznemiren vraća.Ostali ga slede. Ne primećuje se nikakav vidljiv znak straha, po završetku ni trag opekotina ili povreda – samo prazan izraz na licu, kao od iscrpljenosti, zanosa ili emocija. Potom se svi mirno razilaze.
Zapadni naučnici se već gotovo jedan vek trude da shvate taj fenomen. Godine 1922. francuski biskup u MYSORI u Indiji, monsinjor DESPAT URES, prisustvovao je na poziv lokalnog maharadže po vatri nekog muslimanskog mistika. Musliman je počeo tako da je jednog slugu iz palate gurnuo. ‘Čas, dva’ – pisao je biskup ‘Indijac se borio da izađe iz vatre, ali je odjednom uzas na njegovom licu smenio zapanjeni osmeh, a on produžio duž jarka, smeškajući se onima koji su stajali sa strane’. Potom je usledila neverovatna epizoda. Celi moharadžin orkestar umarširao je u vatru, s instrumentima u rukama i notama pričvršćenim na vrhu, dok je na vatru bačen jos jedan tovar suvog palminog lišća da je užari. Biskup je napisao: ‘Uočio sam kako se plamen koji je poskočio da im lizne lica razdvaja oko različitih delova instrumenata i samo treperi oko listova nota a da ih nije zapalio. Dvojica Engleza, vodja maharadžinog policijskog odreda i jedan građevinar, prošli su bez opekotina. Kad su se vratili u blizinu mesta na kojem sam stajao, upitao sam ih šta misle o svemu. ‘Osećali smo da smo u rerni, ali nas vatra nije pržila’. Ceremonija se završila tako da je musliman odjednom pao u agoniju i tražio vode. Jedan je braman rekao biskupu: ‘On je na sebe preuzeo žar vatre’.
U jesen 1935. Harry Price je organizovao najstručnije ispitivanje fenomena hodanja po vatri koje je ikad sprovedeno. Price je uz pomoć članova Saveta za parapsihološka istraživanja Londonskog univerziteta pratio hod po vatri mladog indijca Kuda Buhe koji se tek doselio u London. Price je ispisao pitanja na koja se nadao da će odgovoriti: ‘Da li se hodanje po vatri temelji na triku? Može li to svako? Da li šetači pripremaju tabane? Mogu li svoju imunost prema vatri, koju tvrde da poseduju, preneti na druge osobe? Da li šetači mažu tabane mešavinom stipse, sapuna i sode, kako se tvrdi? Moraju li biti u transu ili u zanosu? Moraju li biti religiozni? Da li pepeo stvara izolacioni sloj na vatri koji sprecava opekotine? Može li šetač po vatri hodati ubrzano, ili može šetati? Da li posti, ili se nekako drugčije, mentalno i fizički priprema za taj čin? Harry Price možda nije na mnoga od ovih pitanja uspio odgovoriti, ali je svakako pripremio predstavu koja je za budućnost zabeležena na filmu od 16mm. Mladi Indijac Kuda Bux je odlučio, iz neutvrdjenih razloga, da se pojavi u crnom dugom kaputu i pantalonama. Na jedno od pitanja neposredno je odgovorio, jer je najpre užinao: nije morao postiti. Pregledana su mu stopala, potom su pažljivo umivena, osušena i izmerena mu je temperatura. Na jedan taban zalepljen je za eksperiment komadić flastera. U središtu vatre temperatura je iznosila 1400 stepeni Celzijusa – više od temperature topljenja čelika. Kuda Bux je krenuo. Hodajući ujednačeno i smišljeno, u četiri je koraka prešao gotovo četiri metra dug jarak za 4,5 sekundi. Ubrzo nakon toga još jednom, taj put za 4,3 sekunde. Profesori sa Londonskog univerziteta su pažljivo pregledali tabane mladog indijca i – ništa! Nikakve promene! Dva svedoka su bila tako impresionirana poduhvatom da su odlučili da sami pokušaju, ali su prošli neslavno – sa velikim opekotinama na tabanima! Kasnije je Price zabeležio:

1. Pre svakog prelaza, pepeo je bio pažljivo uklonjen tako da ne može poslužiti kao izolacija.
2. Čini se da je vlažnost stopala, pre na štetu nego na pomoć, jer može prouzrokovati da se o njih prilepe usijani komadići.
3. Stopala ne moraju imati prekomerno tvrdu kožu.
4. Indijac Kuda Bux nije postio niti se uputio u neke posebne pripreme
5. Na tabanima nije bilo nikakvog posebnog balzama – doktor ih je oprao i potom osušio.
6. Imunitet od opeklina očito se ne može, bar u ovom slučaju, ‘preneti na druge ljude’.

Jedan od fizičara zadužen za merenje temperature, bio je uveren da je eksperiment dao odgovor: ‘Hodanje kroz vatru zapravo je gimnastički poduhvat, noga nikad nije dosta dugo u dodiru sa žarom da bi on izazvao opekotine’. Fizičari su, pošto su izmerili da su tabani Kude Buxa bili u dodiru s vatrom sa svakim korakom samo pola sekunde, pokušali pritisnuti ploču svog mernog aparata na žar samo pola sekunde i izmerili temperaturu 15-20 stepeni Celzijusa!
Doktor Jearl Walker profesor fizike na Državnom univerzitetu u Klivlendu izveo neke eksperimente sa vodom i ustanovio da kod otprilike 210 stepeni Celzijusa nastupa prilično oštra promena, te da će kapi vode, umesto da ispare u deset sekundi ili manje, kako se to dešava na nižoj temperaturi, poskakivati celi minut, čak i duže. Taj je efekat trajao sve do 500 i vise stepeni Celzijusa. Walker je snimio i krupne fotografije izbliza, na kojima se videlo da kapi zapravo nesu dodirivale usijanu površinu zbog tankog sloja pare. Walker je predpostavio da kapljice znoja ili vode na nogama šetača – neki pre nego što uđu u vatru prolaze kroz plitke posude sa vodom, stvoriće takav zaštitni sloj dosta dugo da noge šetača mogu ostati nepovređene. Doktor Walker je odlučio da isproba svoju teoriju u koju je duboko verovao i – uspeo je! Prešao je preko užarenog ognjišta bez ijedne opekotine!
Ne verujemo da ima bilo kavih trikova. Ne treba vam nikakvih tajanstvenih hemikalija da njima trljate noge, niti neka predhodna vežba. Treba samo verovati, predati se i uspeti. Kao i z svemu u životu.