Tokom više od četrdeset godina istraživanja, Stivenson je sakupio više od tri hiljade slučajeva dece koja su se do detalja sećala prošlih života. Mnogi od njih su zapanjujući, a istovremeno su izuzetno temeljno proučeni i rigorozno provereni. Među njima ima dece koja su opisivala svoje prethodne živote do neobičnih sitnica i još žive porodice na udaljenim krajevima sveta. Stivenson i njegovi saradnici su do cepidlačenja proveravali iskrenost tvrdnji i mogućnost prevare. Ne mali broj vrhunskih naučnika njegov rad vidi kao ozbiljan, najbolji raspoloživi dokaz o postojanju reinkarnacije. Stivensonov rad danas nastavljaju njegovi naslednici na Univerzitetu u Virdžiniji. A ako jednog dana reinkarnacija bude dokazana kao realan fenomen, u savremenoj nauci će nastati pravo rasulo. Jedan od većih problema bi bio: gde je onda um, ako nije u telu (čitaj: u mozgu)? Istovremeno, čitav niz sada tajanstvenih poremećaja i pojava dobio bi očigledno i jednostavno objašnjenje – jednostavnije od onih koje važe danas.
Problem naučnog testiranja hipoteze o reinkarnaciji je u tome što je ideja o duši odvojenoj od tela (koja sa sobom nosi karakter i pamćenje prethodnih života) jednostavno nespojiva sa osnovnim postavkama zapadne nauke. Istovremeno, nauka zahteva ‘opipljive’ dokaze, a to je nemoguće iz dva razloga: prvo, ako postoji neopipljivo, svojim metodama ga ne može pronaći, jer su te metode ‘baždarene’ isključivo za ‘opipljivo’; drugo: nauka ih i ne traži. Uprkos iskrenim pohvalama iz malog dela naučne javnosti (pre svega zbog vrlo ozbiljnog pristupa), radovi dr Stivensona su uglavnom ignorisani – bez čitanja.
Za svakog iskrenog naučnika, među slučajevima Sindroma stranog akcenta i stranog jezika ima dovoljno materijala za ozbiljno pitanje – odakle mozgu ta znanja i veštine? U udžbenicima psihologije možete pronaći stidljivo opisan fenomen hipermnezije – sećanja pod hipnozom i do najmanjih detalja bilo kog trenutka života. Zabeleženi su slučajevi hipermnezije i bez hipnoze, kao redak i užasan poremećaj kod kog se ništa ne zaboravlja. Hipermnezija se često koristi da ‘otpiše’ slučajeve sećanja na prošle živote, ali da li je time čudo manje? Podsećamo da neurolozi ne umeju da objasne i lociraju ni obično pamćenje nas koji zaboravljamo šta smo to jutro doručkovali. I bez uvođenja reinkarnacije u problem, sasvim je jasno da su mogućnosti mozga teško sagledive, da su izvori iz kojih crpi u najmanju ruku zapanjujući. A ako jezički poremećaji i nisu dobar primer, jer su mozak, jezik i govor veoma složena tema – tu su i drugi primeri.
Četrdesetdevetogodišnji Alan Braun, montažer duplih prozora i otac troje dece, pre šest godina je pao u svojoj kući, u mestu Malvern kod Vorčestera u Engleskoj. Lekari su konstatovali aneurizam i izliv krvi u mozak. Tokom operacije, koja je trajala šesnaest sati, Alan je dva puta umalo umro. Dva meseca kasnije, Alan je ležao u krevetu i dosađivao se. Sestra mu je donela papir, olovku i sliku svog psa i rekla mu da crta, da mu prođe vreme. Dobra sestra je znala kako se postupa sa
pacijentima posle operacije mozga. Do tada, u celom svom životu, Alan nije uspeo valjano da nacrta ni ‘čiča-Glišu’. On, jednostavno, nije umeo da crta. Tog jutra u bolnici u Oksfordu, na svoje iznenađenje, Alan je perfektno precrtao sestrinog psa, do najsitnijeg detalja. Upitala ga je da nije slikar. Nisam, rekao je, ali Alan Braun danas, šest godina kasnije, završava slikarstvo na Univerzitetu u Vorčesteru i otvara privatnu galeriju u svom domu u Malvernu. Posao sa prozorima je napustio – ionako mu je leva ruka ostala oduzeta posle moždanog udara. ‘Kao da je operacija kresnula neki prekidač u mom mozgu, i odjednom – ja sam Mikelanđelo!’, rekao je. ‘U životu nisam ni kročio u galeriju, a kamoli pomislio da slikam.’