Tajna Metju Maninga. Najneobičnija ličnost u svetu parapsihologije je, bez sumnje, Metju Maning, izjavio je svojevremeno poznati engleski psiholog Piter Bander koji je petnaest godina bio profesor psihologije na Univerzitetu u Kembridžu, ali je zatim napustio profesuru da bi se posvetio istraživanju u oblasti parapsihologije. Bilo je to 1971. godine, u vreme kad je Maning imao samo 17 godina i već privukao pažnju naučne javnosti svojim neobičnim sposobnostima, za koje se činilo da nemaju granica.

Novine su pisale da je u stanju da snagom svojih misli savija metalne predmete, telepatski komunicira sa ljudima u prošlosti i budućnosti, automatski piše po diktatu slavnih ličnosti, ponekad na jezicima koje uopšte ne zna – kao, na primer, na kineskom, arapskom ili turskom! Čak je i poznati naučnik Verner fon Braun, tvorac mnogih tipova američkih raketa, zadivljen Maningovim sposobnostima, u to vreme zaneseno izjavio: ‘Uveren sam da je era astronautike već prošla – sada počinje era psihonautike!’
Ko je bio Metju Maning, jedan od brojnih ekstrasensa koji su obeležili 70-te godine prošlog veka, šta su pokazali eksperimenti kojima je bio podvrgnut i da li su moći kojima je, po svemu sudeći, bio bogato obdaren, izdržale najtežu probu – probu vremena?
Danas živi u mestu Bari Sent Edmonds u Safolku gde se bavi isceliteljskim radom i gde ga posećuju i mnoge poznate ličnosti, čak i pripadnici kraljevske porodice. Izuzetno je skroman i posvećen istraživanju tehnika lečenja, dok je sposobnosti kao što su, na primer, telekineza i slične, izgubio, ili, kako sam tvrdi, naučio da ih kanališe u pravom smeru, za dobrobit pacijenata kojima je potrebna pomoć. Životna priča Metju Maninga neobična je gotovo od njegovog rođenja, možda čak i nešto ranije, s obzirom na to da je njegova majka u poodmakloj trudnoći preživela snažan udar struje, a da je Maning kasnije stekao nadimak ‘Električni dečak’.
Metju, čiji je otac Derek Maning bio poznati arhitekta, obrazovan, bogat i srdačan čovek, a majka žena, kako je opisuju ‘sa čeličnim živcima’, rođen je 17. avgusta 1955. godine, i sve do svoje 12. godine nije ispoljavao nikakve neobične sklonosti ili sposobnosti. U februaru 1967. godine, jednog subotnjeg jutra, Metjuov otac je otkrio da se srebrni vrč, čije je mesto bilo na polici iznad ormana, nalazi na podu. Začuđen kako se predmet nije ni najmanje oštetio prilikom ‘pada’, vratio ga je gde je ranije stajao i zaboravio na događaj, ali već u sredu ujutru, on je ponovo bio dole! Derek i supruga odlučili su da otkriju šta – ili ko – uzrokuje ‘padanje’ posude tokom noći, i te večeri okružili su mesto prstenom od pudera u prahu. Ujutro, vrč ih je čekao na podu, a obruč od pudera bio je netaknut!
Uskoro posle toga, razni predmeti u kući počeli su naočigled da se pomeraju sami od sebe, i porodica je postala ozbiljno zabrinuta. Posle obraćanja lekaru i policiji, stupili su u kontakt sa Društvom za psihička istraživanja u Kembridžu i njihovim ekspertom za poltergajst-aktivnosti, dr Džordžom Ovenom. Mada Oven nije mogao da ponudi ‘lek’ protiv ovih fenomena, pretpostavio je da je, zbog svojih godina, Metju bio centar ovih manifestacija. Zbivanja su dobijala na intenzitetu i učestalosti, predmeti su počeli da tajanstveno nestaju i ponovo se pojavljuju, iz zidova je dopiralo glasno kucanje i škriputavi zvuci. Kao i kod većine poltergajsta, nije bilo dešavanja dok je prostorija nadzirana.
U jesen 1968. godine, Maningovi su se preselili osam milja dalje, u kuću iz 18. veka, u selu Linton. Došlo je do zatišja, a onda, u julu 1970. godine, sve je počelo ispočetka. Najpre su se vrata starinskog garderobnog ormana otvarala po svom nahođenju, a zatim su stolovi i stolice zaticani poređani jedni na druge, predmeti su nestajali i kasnije pronalaženi na različitim mestima, dok je problema sa električnim naponom bilo konstantno uprkos svim popravkama i pokušajima da se uzrocima nevolja uđe u trag. U avgustu 1971. došlo je do ‘aporta’, pojave predmeta naizgled niotkuda, a to su bili delovi starih voštanih sveća, komadići sasušenog hleba, čak i fosilizovane životinjice. Žvrljotine nalik dečjim, materijalizovale su se po zidovima, i mada ih niko nije video kad su se pojavljivale, činilo se da izranjaju iz samih zidova.
U to vreme, Metju je jednom prilikom u školi doživeo spontanu astralnu projekciju i tada se našao u svojoj kući i video njenu unutrašnjost, a majka je osetila njegovo prisustvo. Nakon toga, odlučio je da na isti način pokuša da se ‘vrati’ u prošlost i kontaktira sa ‘duhovima’ koji su posedali kuću. Jednog vikenda, dospeo je u stanje nalik transu i posle pola sata čuo nežan ženski glas – predstavio se kao Henrijeta Veb, koja je živela u toj kući i umrla 1763. godine. Javili su se i drugi ‘duhovi’ i, na kraju, Metju se našao u 1731. godini i prisustvovao trenutku kad je izgradnja kuće upravo bila završena!
Automatsko pisanje kod Metju Maninga javilo se takođe spontano, jednom prilikom dok je radio domaći zadatak. Iznenada, ruka u kojoj je držao penkalo, spustila se na hartiju i počela da ispisuje neshvatljive rečenice čudnim rukopisom koji definitivno nije bio njegov. Kasnije je to pokušao ponovo u društvu šestorice školskih drugova, i tom prilikom dobio poruke od ‘nekoga’, ali veoma zbrkane i nejasne. Nekada mu je i jezik bio potpuno nepoznat, a pokazalo se da su najčešće u pitanju bili grčki i arapski. Kako je primetio da za vreme automatskog pisanja poltergajst fenomeni nakratko prestaju, Metju je nastavio da spontano ispisuje ‘onostrane’ poruke i one su uglavnom dolazile od ljudi koji su umrli nasilnom smrću, ili čak i nisu znali da su mrtvi.

Potom su po zidovima počeli da se pojavljuju potpisi ljudi, ispisani različitim rukopisima. Kad je penkalo bilo ostavljeno u zaključanoj sobi, spolja su se mogli čuti zvuci grebanja po zidovima, kao da neko piše po njima. Samo u toku jedne nedelje, preko pet stotina potpisa stvorilo se u Metjuovoj spavaćoj sobi u vreme kad nikoga u njoj nije bilo, a nalazili su se na krajnje neobičnim, pa čak i nedostupnim mestima za ispisivanje: na plafonu ili unutrašnjoj strani abažura od stone lampe! Ispitivanje je pokazalo da imena pripadaju ljudima koji su u selu živeli od 14. do 19. veka, a neka od njih bila su zabeležena i u crkvenim knjigama!
Metju je tada pokušao da kontaktira sa svojim pradedom Hejvordom Kolinsom, koji se nekada bavio odgajanjem trkačkih konja, i od njega dobije imena grla koja će pobediti na sledećim trkama. Hejvord mu je dao šest imena, od kojih su tri bila među prvih pet, a dva pobednici! Jedne večeri, kad se vraćao iz škole, Metju je video nepoznatog dečaka koji mu je dolazio u susret i u tom trenutku, zapao je u stanje polusna. Uočio da je dečakovo telo okruženo raznobojnom aurom iz koje su se širili toplotni talasi. Efekat je nestao kad je dečak prošao pored njega, ali je Maning ubrzo shvatio da, poput električnog prekidača, može sebe da ‘uključi’ ili ‘isključi’ po želji kad hoće da prima poruke automatski pisane ili proučava aure drugih ljudi. Uočio je da su određene boje koje u njoj preovladavaju povezane sa karakterom osobe – kod temperamentnih i plahovitih, to je bila crvena, a kod ljubaznih i velikodušnih – plava ili purpurna. Jasne boje značile su posedovanje psihičkih sposobnosti, zamućene – prisustvo neke bolesti, a tamna osenčenja na pojedinim delovima tela okruživala su obolele organe.
Sve ovo, Metju Maning ispričao je doktoru Piteru Banderu, kad su se sreli 1971. godine, i narednih pet godina, Bander je bio taj koji je ispitivao nesvakidašnje sposobnosti mladog Maninga, a da bi što bolje izučio taj fenomen, primio ga je u svoju kuću i naučio da zagospodari svojim ‘misterioznim silama’ koje su se ranije haotično ispoljavale.