Salem, gradić u americkoj državi Masačusets je mesto, u kojem je u 17. veku zbog ‘vestičarenja’ pogubljeno 13 žena, šest muskaraca i dva psa. Nadimak mu je ‘Veštičji grad’. U ovom gradu ispisana je jedna od najstravičnijih stranica američke istorije. Naime, nevina dečja igra prouzrokovala je 1692. godine epidemiju straha i užasa čije uzroke i danas ispituju naučnici i mnogobrojni radoznalci kojima se pruži prilika da prelistaju originalne, rukom pisane dokumente sa monstruoznog suđenja salemskim vešticama.
Svako vračanje smatralo se đavolskom formom izopačivanja religije. Otuda su prema onima koji su se bavili okultnim radnjama zakoni bili veoma rigorozni. Tako je u Engleskoj 1645. godine obešeno 19 osoba osuđenih zbog čarobnjaštva. Dokumenti govore da je tokom 1692. u celoj Americi pogubljeno ukupno 36 ‘veštica’, a da je od tog broja 20 bilo lišeno života u Salemu. Sve je počelo, uistinu, nedužno, kada su Beti, devetnaestogodišnja kći sveštenika i njena jedanaestogodišnja rođaka Abigejl, slobodno vreme počele da provode slušajući crnu robinju Titubu koja im je pričala bajke sa Barbadosa o vudu čarolijama i magiji. Lišene svake aktivnosti koje su njihovi roditelji smatrali grehom, i druge devojčice su počele da se okupljaju slušajući uzbudljive priče robinje sa Barbadosa. Vrlo brzo su maštarije adolescentkinja počele da dobijaju oblike histerije – devojčice su vrištale u snu, grčevito se trzale, bezrazložno glasno smejale. Nesposoban da otkrije ma kakav uzrok ovakvog ponašanja, lekar je procenio da su Beti i ostale devojčice pale u ‘demonske ruke’. U pomoć su pozvani sveštenici iz okolnih mesta a uplašene devojčice su optužile robinju i još dve žene da su veštice. Tri nesrećnice: Tituba, Sara Good i Sara Osborn su ubrzo uhapšene, a devojčice su nastavile da otkrivaju ‘agente’ nečastivog.
Treba znati da je Salem tada bio podeljen na selo i grad, i da je selo želelo da postane nezavisna parohija. Među susedima je bilo mnogo sporova oko međa i vlasništva nad zemljom. Sem toga, seljaci su videli da se grad zahvaljujući trgovini brže bogati. Iza zavisti, ključala je netrpeljivost i želja za odmazdom. Histerične devojčice upirale su prstom na muškarce i žene iz susednih ili imućnih kuća, a u opštoj pometnji u zatvoru se kao veštica našla i petogodišnja Dorsak. Svako je postajao sumnjiv, a formiranje suda sastavljenog od poznatih pravnika iz šireg regiona nije bitno popravilo situaciju. Naime, sudije su smatrale dokazom da je optuženim zavladao demon, a direktno priznanje bilo je iznuđivano mučenjem, kao i neobičnim ponašanjem devojčica prilikom saslušanja osumnjičenih.
Prema priči, veštičije sudove ukinuo je sam guverner lično, pošto je i njegova žena optužena da je veštica. Histerija se smirila kako je i počela, a sudije koje su vodile suđenja nakon nekog vremena priznali su da su pogrešili – žene koje su optužene bile su nevine. Zaslepljenost mržnjom i praznoverje bili su dovoljni da one budu osuđene na smrt. Belina snega koji je i sledeće zime prekrio ulice Salema nije mogla skriti te sramotne događaje, kao što ih nije mogao skriti ni plašt idućih godina, decenija i vekova.
