Gimpel i Kouplo su potom prešli u Njujork. Zakupili su stan na osamnaestom spratu jednog oblakodera. Sa sobom su doneli prtljag: četiri revolveera, 100.000 dolara u dijamantima u kožnoj kesi, 60.000 dolara u lažnim novčanicama koje su se pravile u Nemačkoj i malu ali veoma snažnu emisionu radio-stanicu koju su odmah montirali.
Svakog dana Gimpel je čitao po desetak američkih novina, gledao po nekoliko filmova, slušao radio, sve u cilju da bi se što bolje osposobio za susrete sa Amerikancima. Već se usuđivao da stupiu razgovor sa konobaricama i kondukterkama u autobusu, pa čak i da se šali sa policajcima.
Vilijemu očigledno nije bilo stalo da dobije Hitlerov orden za zasuge. Sve svoje vreme koristio je za sitna zadovoljstva obilato trošeći dolare koje su doneli iz Berlina. Jednom je čak, onako pripit rekao Gimpelu:
– Ma neka se nosi taj rat! Baš me briga kako že završiti! Zar ne bi bilo pametnije da nas dvojica podelimo sve ove pare, pa svako da ide na svoju stranu?
Gimpelu je još na početku bilo jasno da od VIlijama neće imati naročite koristi, ali sada je shvatio da mu od njega preti i velika opasnost. Morao je stalno da ga drži na oku. Onda je odlučio: ubiće ga u prvoj zgodnoj prilici.
Najzad je Gimpel dešifrovao adresu svog glavnog čoveka na koga ga je uputio Valter Šelenberg. Bila je to jedan velika poslovna zgrada u 41. ulici. Čovek od koga se mnogo očekivalo zvao se Čarls Braun i držao je malu trgovačku agenciju na osmom spratu.
Čarls Braun je bio nizak debeljuškast čovek, tamnoput, srednjih godina. Priupitao je pridošlice:
– Šta mogu da učinim za vas?
– Pre svega, odvedite me negde gde možemo razgovarati na miru – odvratio mu je Gimpel oštrim tonom koji nije trpeo pogovora.
Na licu Čarlsa Brauna pojavilo se čuđenje i negodovanje. Onda je, zbunjen, promucao:
– Ja nemam nikakvih tajni. Ne pada mi na pamet da se krijem. Ko ste vi uopšte?
– Polako, polako. Vi ste između 1936. i 1942. radili za nemačku špijunažu. Za usluge ste dobili 64.293 dolara. Vi ste to i zaslužili jer ste pribavljali obaveštenja od najveće važnosti. Ali, kao što već znate, svemu dođe kraj. Vaša grupa je pohapšena, a vi ste jedini ostali na slobodi, neuznemiravani…
Braun je bledeo i znojio se, a oči su mu iskočile iz duplje i jedva da je skupio snage da se brani.
– To je bilo ranije, davno. Onda je sve bilo drugačije. Nemačka gubi rat…
Gimpel se na to proderao:
– Dolazim direktno iz Berlina da se obračunam sa vama. Ako hoćete da mi pomognete, ne bojte se ničega! Novca ima napretek…
Na sve ovo, Braun je prišao telefonu i podigao slušalicu:
– Vi ste potpuno ludi! Ako smesta ne odete, pozvaću policiju.
Na sve ovo Gimpel se samo nasmešio i rekao:
– Ne bih vam to preporučio. Naravno, ja ne bih dobro prošao, ali šta bi bilo sa vama?
Braun je drhtao, kršio prste i sručio se u najbližu fotelju. Očigledno, nije imao nikakvih šansi da se izvuče. A Gimpel mu je tada napomenuo:
– Sve što sada imate stekli ste pomoću naših dolara. Ako želite svoj mir, moraćete da me povežete sa ljudima koji mi mogu sve reći o Projektu Menhetn. Mislim da vi vrlo dobro znate o čemu se radi.
Naravno, Čarls Braun je sve znao o projektu atomske bombe i mnogim drugim manje poznatim stvarima, kao i to da ko jednom stupi u špijunsku mrežu teško se od nje otkida do kraja života. Na kraju je rekao:
– U redu. javite mi se kroz deset dana. Dotle ću vam prikupiti sva obaveštenja.